Tај гест сте видјели сигурно безброј пута – вјерник прилази свештенику и љуби му руку. Ако и ви спадате у вјерујуће, онда сте и сами тако поступили много пута али – да ли знате зашто и шта тај чин симболизује?

Да ли знате традицију?

Ријеч је о гесту који изазива много пажње и о коме се много причало. Једнима је чин љубљења руке свештенику саставни дио онога што се зове хришћанска норма и без тога не би могли да замисле одлазак у цркву. Другима је ово одраз традиције. Трећима је превазиђено, чак помало непријатно, а било је и оних који су као критику истицали хигијенску страну самог чина.

Ипак, мало ко заправо зна шта чин љубљења руке свештеном лицу заправо симболизује.

“Одговор на ово питање можемо потражити у одговору на питање зашто хришћани цјеливају Свете иконе. Као што се указивањем поштовања иконама на којима су изображени Господ, Богородица и светитељи не поклањамо и не славимо дрво или боју од којих су иконе направљене, тако исто цјеливајући руку свештеника, ми не цјеливамо руку тог одређеног човјека као јединке и индивидуе, него исказујемо поштовање његовом свештеном позиву и благодати која кроз њега на нас долази. Дакле, љубећи руку свештенику ми у ствари благодаримо Богу што је дао могућност да кроз једно грешно људско биће могу да се спуштају Његови благодатни дарови ”— објашњава за Историјски забавник Иван Неђић, професор приправник Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима.

Чин љубљења руке свештеном лицу је завршни дио узимања благослова. Приликом давања благослова, свештеник прсте десне руке савија тако да они чине слова ИС ХС, такозвани “Христограм“, и то тако што кажипрст остаје усправан, чинећи слово И, средњи прст се савија у полукруг, чинећи слово С. Домали прст се укршта са палцем, чинећи слово Х, и на крају се и мали прст савија полукружно чинећи још једно слово С.

– Осим благослова, који свештеник призива од Бога прије самог цјеливања његове руке, свештеници чинодејствују у Светим Тајнама (крштења, брака, исповјести…) те је из тог разлога њиховој узвишеној служби указана част кроз тај цјелив, а не њиховој индивидуалној личности – истиче професор Иван Неђић.

Од три степена свештенства – ђаконског, свештеничког и архијерејског, благослов се тражи од свештеничког и архијерејског, али не од ђаконског. Од монахиња се не узима благослов јер монахиње немају Свету Тајну свештенства иако многи вјерници често цјеливају руку игуманији манастира, али је у том случају то заправо чин поштовања.

“Посебна је занимљивост да све док је свештеник у чину и врши Свете Тајне правилно, благодат Светог Духа у тим чинодејствима никад не изостаје, без обзира на карактер свештениковог моралног живота. Наравно, чињеница је да неморалан свештеник, посебно онај који не држи ни до понашања ни до хигијене, неће људима уливати повјерење, али Бог дјелује и кроз њега јер не жели да због неподобног свештеника, кажњава и народ који му је повјерен”

— закључује професор Неђић.