Ако би дионице ауто-путева у Србији требало да понесу име знаменитих српских жена, свакако међу првима то мjесто припало би Љубици Вукомановић.

Љубица Вукомановић

Дjевојци која потиче из једне од најугледнијих породица из Рудничког округа, села Срезојеваца. Одмах након смрти оца Радосава, Љубица се вјенчала за Милоша, на прољеће 1804. године, а вјенчани кум био им је Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка,  стари сват Лазар Мутап, а ручни дјевер Никола Милићевић Луњевица.

„Кнегиња Љубица Обреновић је важила за храбру, одлучну, племениту, посебно поштовану и вољену у народу. Средњег раста, лијепа и радна, веома разумна и према свима добра. Говорила је лијепо, лако и убједљиво. Веома побожна, трудила се да када је год могуће учини неко „богоугодно“ дјело или помогне сиротињи. Необично јаког карактера, природно бистра и одважна сналазила се и у најтежим ситуацијама“, рекао је за РИНУ историчар Александар Марушић директор Музеја рудничко – таковског краја.

Прве године брачног живота брачни пар је провео и Брусници, а Љубица, као и већина жена из овог периода радила је све послове на имању па не чуди што је у народу била једна од највољенијих и најпоштованијих личности. Историја је записала да се носила веома једноставно и да је за појасом увијек носила два пиштоља, барем све до 1820.године.

– Из времена Другог српског устанка , приликом битке на Љубићу остаје уписано да се устаницима који су кренули у повлачење обратила ријечима „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“! што је охрабрило војску, која је кренула у напад и побиједила – каже Марушић.

Као што је писано о храбрости кнегиње Љубице, тако је и историја забиљежила њену слабост на невјерства супруга Милоша која су резултирала убиством Петрије Пљакић 1819. године у Горњој Црнући. Након убиства Петрије је побјегла у Срезојевце, да је Милош не би убио, али је спасила трудноћа па се Љубица у октобру 1819 године породила и на свет донијела сина Милана, насљедника.

„Колико је срце кнегиње Љубице, најбоље говори податак да је Велика, кћерка коју је кнез Милош добио са љубавницом Петријом била одгајана заједно са осталом дјецом коју је Љубица изродила Петар, Теодор, Ана и Марија, Петрија (Перка) и Савка (Јелисавета) и синови Милан и Михаило. Четворо дјеце рано је умрло, а међу њима је и Велика, од богиња. Родитеље су надживјела само два дјетета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисвета мајку. У неким историјским текстовима биљежи се да је кнез Милош имао 11 ванбрачне дјеце и да је кнегиња Љубица за многе афере знала, па је Стану из Страгара чекала испод моста у Крагујевцу како би јој пресудила , али је ухваћена и кажњена са 25 батина. Да не би пресудила и Јеленки, чувеној Малој госпођи, пресељена је у конак у Београд“, изјавио је историчар.

Од 1825. године, Љубица и кнез Милош нису живјели заједно, а записи казују да је била једноставна и достојанствена жена која је од накита једино носила  сат са ланчићем и бурму. Често је српским женама поручивала да треба да се ману беспотребног кићења и да се задрже у једноставности својих живота.

Оно што мужу никада није опростила је убиство кума Карађорђа и лично је његовала односе са Карађорђевићима, па је са кумом Јеленом остала у добрим односима све до краја њеног живота 1842. године када је кнегиња Љубица организовала спровод и сахрану у Тополи.

Милош је 1839. године напустио Србију и отишао у изгнанство, а на његово мјесто дошао је њихов најстарији син Милан који је након 25 дневне владавине, преминуо, па га је наслиједио млађи брат Михаило који је владао у два мандата.

Кнегиња Љубица отишла је у изнанство, тадашње Аустријско царство, у садашњи Нови. Послије Милошевог одласка из Србије, промјенила је став, активно радећи на његовом повратку, али без већег успјеха. Посљедње дане свога живота провела је у кајању што је пресудила Петрији.

Преминула је 26. маја 1843. године у 58. години живота.  Сахрањена је у манастиру Крушодел, на Фрушкој гори.