Прије 28 година, тачније 22. априла 1994., преминуо је 37. предсједник Америке Ричард Милхаус Никсон.

Ричард Милхаус Никсон

Он је на тој дужности био између 1969. и 1974. године, и поред тога што је постао једини амерички предсједник који је дао оставку на ту функцију, он је и први шеф САД-а који је посјетио Југославију. Никсон је прије предсједниковања Америком био представник и сенатор из Калифорније и потпредсједник између 1953. и 1961. Године.

Пут до успјеха

Рођен је у Јорба Линди у Калифорнији, а дипломирао је на Правном факултету Универзитета Дјук 1937., након чега се вратио у Калифорнију на приправнички рад. Никсон се са супругом преселио у Вашингтон 1942. године како би заједно радили за савезну владу. Потом је био на активној служби у америчкој морнарици током Другог свјетског рата.

У Представнички дом изабран је као кандидат калифорнијског 12. конгресног округа 1946. године, а као члан Сената је изабран 1950. Стекао је репутацију водећег антикомунисте, чиме је постао познат у цијелој држави. Био је кандидат за потпредсједника Двајту Ајзенхауеру, републиканском предсједничком кандидату на изборима 1952. Никсон је осам година био на функцији потпредсједника. Водио је неуспјешну предсједничку кампању 1960. године, када је за малу разлику изгубио од Џона Кенедија.

Изгубио је и изборе за калифорнијског гувернера од Пета Брауна 1962. Поновно је учествовао на предсједничким изборима 1968. године, када је поразио Хјуберта Хамфрија.

Никсон је окончао америчко уплитање у Вијетнамски рат 1973. године, и вратио америчке ратне заробљенике. Истовремено је окончао и регрутацију. Никсонова посјета Народној Републици Кини 1972. отворила је дипломатске односе између двају држава, а иницирао је и Споразум о ограничењу система противракетне одбране са Совјетским Савезом исте године.

Његова је администрација уопштено преносила савезне надлежности на државни ниво. Никсон је предсједаво и над слијетањем на мјесец од стране Апола 11, чиме је окончана трка за мјесец. Поновно је изабран за предсједника на изборима 1972. године, и то једном од највећих побједа у историји САД када је поразио Џорџа Мекговерна.

Истрагу је у почетку вршио ФБИ да би касније прешла у надлежност Вотергејт комитета који је образовао Сенат САД. Истрагом се испоставило да је ова провала била само једна у низу нелегалних активности а које су обухватале застрашивање, политичку шпијунажу и саботирање. За ово је био одговоран Никсонов штаб и људи лојални њему. Међу нелегалним радњама било је и коришћење новца сумњивог поријекла који је долазио из Мексика, а који је између осталог коришћен и за ућуткивање седморице учесника у провали из 17. јуна.

Након двије године истраге против предсједника установљено је да је он знао за траке које су снимане приликом прислушкивања демократа. Увидјевши да му пријети опозив Никсон је десет дана након завршетка истраге поднио оставку. Никсонов насљедник Џералд Форд је потписао помиловање за Никсона пошто је овај предао предсједничку функцију.

Човјек који је имао велики утицај на откривање ове афере је новинар Боб Вудворд, који је објавио неколико књига и о бившем предсједнику Америке Доналду Трампу, у којима је тврдио да је још почетком 2020. знао колико смртоносан може бити коронавирус у САД.

Посјета Југославији

Крајем септембра 1970. године на београдски аеродром слетио је амерички предсједник Ричард Никсон. Дошао је у тродневну посјету током које је обишао Београд, Загреб и Кумровец. Био је први амерички предсједник који је посјетио Југославију.

До посјете долази у вријеме превирања у међународним односима. Године 1967. избио је шестодневни рат између Египта и Израела, годину дана касније снаге Варшавског пакта ушле су у Чехословачку, што је покренуло питања да ли би нешто слично могло да се догоди у Румунији или Југославији. Никсон је послије инаугурације 1969. сам послао писмо Титу и изразио жељу да дође у посјету.

На америчку иницијативу брзо је стигао потврдан одговор и жеља да се посјета уприличи што је прије могуће. Међутим, Никсон је прво посјетио Румунију у љето 1969. године. Била је то прва посјета источноевропским земљама од 1945. и Хладног рата, сигнализирајући значај Румуније у том тренутку, каже сарадник Института за европске студије Милан Игрутиновић.

Иако са повременим успонима и падовима, Југославија је као дио Покрета несврстаних, била за многе земље, па и велике силе као САД, мјесто сусретања, гдје су се слале поруке чланицама Покрета и читавим регионима. Да је посјета била од велике важности показује и то што је два дана прије Никсоновог доласка умро египатски предсједник Насер, али је Тито на сахрану као личног изасланика послао Едварда Кардеља.

Подржао хрватске националисте?

Данас можда највеће интересовање постоји управо за посјету Загребу, другом највећем граду у Југославији. Никсонов потез изненадио је југословенске званичнике.

Тада је Јаков Блажевић, предсједник Сабора СР Хрватске Никсону захвалио на посјети, а Никсон му је узвратио ријечима да је посјета Хрватској преседан, јер амерички предсједник током званичних посјета обично стигне да посјети само престоницу.

Забиљежено је и да је Никсон у Загребу рекао да „дух Загреба, дух Хрватске, никада није уништен и никада није поробљен“, „да ће Хрватска увијек живјети“ и на крају, узвикнуо на српскохрватском: „Живјела Хрватска! Живјела Југославија!“

Још тада је то изазвало револт код неких политичара у Југославији и покренуло питање да ли је Никсон подржао националисте у хрватском руководству, наводи Блиц.

Митја Рибичич, тадашњи предсједник Савезног извршног вијећа, послије Никсонове посјете је рекао да Американци очигледно добро познају унутрашње односе у Југославији, али „да од Никсонових ријечи не треба правити неке велике закључке или интриге“.

Југословенски амбасадор у Вашингтону Богдан Црнобрња вјеровао је међутим, да „Американци у виду имају двије опције. Прва је јединствена Југославија, а друга да се, ако дође до дезинтеграције, активира резервна опција“.

Послије Никсона, Југославија је видјела још двојицу америчких предсједника, прво Џералда Форда, а потом и Џимија Картера, који је у земљу дошао на Титову сахрану.