„Од сто рана, од сто јатагана, паде Рајић, јунак од мегдана!”

Далеке 1815. године одиграо се Бој на Љубићу, брду 4 километара удаљеном од Чачка. Други српски устанак тек што је почео, али ако је судити по исходу ове битке, у којој је српска војска побједила троструко јаче турске снаге, Срби су имали чему да се надају. Највећим дијелом, то је била заслуга једног човјека – Танаска Рајића.

“Ђорђија за вођу!”

Атанасије (Танаско) Рајић рођен је у Страгарима под Рудником 11. фебруара 1754. Није Танаска никада занимала политика. Занимала га је слобода.

Зато је и био међу првима који су на Сретење 1804. у Орашцу викнули: “Ђорђија за вођу!” изабравши тако да их у борби против Турака предводи Карађорђе Петровић. Вожд му је тада предао црвено-бијелу заставу и Рајић је и званично постао барјактар устаничке Србије.

Ратовао је Танаско и крварио за Србију гдје год је требало. Зато је и сматрао да има право да каже када му се нешто не свиђа. Тако је и, годинама касније, дошао у сукоб са тим истим Карађорђем чије је устоличење за вођу помогао. Није му се допадало што овај о свему жели да одлучује па му је то отворено и рекао.

Након тога вратио се у своје село. Послије пропасти Првог српског устанка, својим очима могао је да види шта значи турска освета.

А онда је дошао у Други српски устанак… Иако већ у годинама, славни српски војник одазвао се Милошевом позиву и вратио се у борбу, поставши капетан Обреновићеве војске. Имао је 61 годину када је повео устанике на Љубић.

Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака, али ни Рајићеви устаници се нису дали. Искусни војвода није се одвајао од својих топова чак ни када је ситуација постала тешка. Турци су их опколили, војници су почели да узмичу, али Рајић није имао намјеру да се помјери “ни за педаљ”.

“Станте, браћо, ако Бога знате; што сте се тако преплашили; та и из Турака тече крв као и из нас. Зар ове топове остављате, од Бога не нашли? Знате ли какве смо муке пропатили док топова не имасмо?”— храбрио је Танаско своје саборце.

Кад је видео да су Турци потпуно продрли у шанчеве српских устаника, извадио је кубуру и сабљу попео се на један топ и запуцао на Турке.

“Ових топова ја нећу оставити Турцима, док ме свега на исјеку на комаде!”— викао је храбри капетан.

Турци су га опколили и у бјесу исекли на комаде. Јуначка погибија Танаска Рајића опјевана је у народној песми стиховима: “Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана”.

У овој бици је погинуо и заповједник турске војске Имшир паша, а српска војска се послије Танаскове погибије консолидовала и успјешно добила битку, након чега су се Турци повукли у Чачак.

Вјечна захвалност

Бој на Љубићу најзначајнија је битка у Другом српском устанку. Подигла је углед кнеза Милоша у народу и показала да нада за побједу ипак постоји.

Милош Обреновић никада није заборавио Танаска Рајића нити његов храбри чин. О томе свједочи и једна анегдота, испричана деценијама касније – Кнез Милош, већ у позним годинама живота, спремао се за пут за Чачак.

Официр из пратње га је питао да ли жели у колима да лежи или сједи, имајући у виду да је кнез већ био јако болестан. Милош му је на то одговорио: “Нећу ни лежати ни седети, него ћу стајати, јер сад пролазимо поред Љубића”.