Албанци су примјењивали различите методе да приволе Србе на продају имовине и исељавање са Косова и Метохије.

Kосово отимају због рудног богатства

У том смислу, земљиште је као јавно добро постало роба посебне врсте, за коју су важили другачији услови промета него у осталом дијелу Србије и уопште у осталом дијелу Европе, речено је на деветом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Kосова и Метохије“.

Албанске вође су посебну пажњу поклањале куповини грађевинског и пољопривредног земљишта од Срба, пошто су дошли до увјерења да бројност становништва није довољна за отцјепљење KиМ, већ је потребно и власништво над простором. То се најлакше постиже преко куповине земљишта.

Заузимање Kосова и Метохије од стране Албанаца има обиљежја борбе за животни простор. Подсјећа на велику војну операцију, успорену и протегнуту на дуги временски период. Историјски гледано, албански сточари су се спуштали у долине, у почетку сезонски, а касније и трајно, што је имало утицај на распоред и концентрацију становништва. Дуготрајни процес помјерања, насељавања и исељавања становништва, час се убрзава, а час успорава. С почетка, миграције су биле мирољубиве а касније праћене сукобима Срба и Албанаца, рекао је Славољуб Лекић, професор Пољопривредног факултета Београдског универзитета.

Посљедњи циклус премјештања и исељавања Срба са KиМ одиграо се након 1999.године. Главни исходи миграторних процеса су исељавање и смањење броја Срба на KиМ досељавање Албанаца из различитих дијелова Балкана у Србију, гашење многих српских насеља и нестанак насеља са мјешовитим становништвом. Отуда не чуди што се у периоду од 1961. и 1981. највеће досељавање Албанаца одвијало у општинама са мјешовитим становништвом. У БиХ и Хрватској, на примјер, миграције су биле сасвим другог типа.

На простору KиМ у претходних стотинак година јасно уочавамо слиједеће процесе: 1. неконтролисано усељавање становништва на простор Србије, 2.преузимање простора куповином обрадивог земљишта у приватном власништву углавном од Срба; наравно, уз то иде и узурпација државне имовине, шума и пољопривредног земљишта, 3.изградња албанских парадржавних институција, 4. настојање албанских првака, а потом и интелигенције да приволе стране државе да се умијешају у ређење односа између Албанаца и Срба на територији Србије. Ово што излажем дјелује познато. Сви смо то преживели. Али, важно га је апострофирати због процеса који долазе. ово што смо ми проживјели у протеклих педесет година је аксиома. и, та аксиома сада почиње да живи у Европи. Посебно би вриједило истаћи да је у СФРЈ била снажно изражена пропаганда да на Kосову живе милиони становника. Милиони, подсјећа Лекић.

Да би ове бројке биле убједљивије, а Срби попустљивији, прављене су пројекције да ће број Албанаца у наредним деценијама – а то је ово време данас – безмало бити раван броју Срба. Међутим, у време операција Војске Југославије 1999.године, без околишања, председник Србије Слободан Милошевић је изнео процену да је на Kосову око 800 000 Албанаца и 600 000 грађана неалбанске припадности. Ти подаци су приближно тачни, до њих је дошао на основу процјене војске са терена, а најбоља процјена је била – на терену. Пошто су се 1999.године појавиле српске избјеглице са Kосова, нико није објаснио српској јавности одакле су се створиле, ако их у различитим пројекцијама и пописима становништва који су до тада изведени уопште није било..“, нагласио је Славољуб Лекић, професор Пољопривредног факултета Београдског универзитета.