Један дио Првог свјетског рата на Солунском фронту је провела и Стела Мајлс Френклин која ће касније постати једна од најпознатијих књижевница у Аустралији.

Стела Мајлс Фрeнклин

Од јула 1917. до фебруара 1918. радила је као куварица и његоватељица при „Болници шкотских жена”, а како је од свих Савезника највише контакта имала са Србима о њима је оставила предивне записе које је касније објавила у књизи „Шест мјесеци међу Србима”.

Осим што из овог аутентичног записа сазнајемо много о учешћу аустралијских жена у Првом свјетском рату, по оцјени многих истраживача нико ни прије ни послије није “тако топло и искрено” писао о Србима као што је то учинила Стела, објавио је Историјски забавник.

Дијелове њених импресија данас је могуће пронаћи и у књизи „Велики дани Србије 1914-1918“ Адама Стошића, а ево неколико Стелиних забиљешки о српским војницима:

“Кад год смо угледале шајкачу српског војника, то нам је говорило да имамо браћу и заштитнике јунаке. Први пут сам срела Србе у трамвају и била сам одушевљена како једино они уступају мјесто женама, а мени су се увијек обраћали са: “Сестро, изволите!”

Војислав, блијед и изнурен маларијом казивао ми је да их је мајка послала петорицу у рат и ако буде среће, вратиће се четворица.

Милан је био шофер и био је рођени џентлмен, лијеп, уредан, са дивним манирима. Осмехом је разоружавао и свака “сестра” би се осјећала као грофица када би је поздравио, подсјећа Добрица Јовичић, историчар.

Поднаредник Миша Радоичић је светиљком сачекивао своје “сестре” кад би се враћале возом из Солуна гдје су проводиле слободно вече једном недјељно. Ја сам се осјећала као принцеза под његовом достојанственом заштитом..

Имала сам срећу да ми је шеф био пуковник Чедомир Ђорђевић, хирург. Био је веома љубазан, приступачан, као и сви Срби, често смо разговарали на неколико језика. Позвао ме је на славу, Аранђеловдан, послије рата.”

О томе колико је будућа славна књижевница завољела Србе говори и овај податак. Због тешке маларије, Стела је на крају морала да напусти фронт . Вратила се у Лондон на лијечење, али је у својим писмима записала: “Моје срце је још у болници међу Србима, који су ме задужили пажњом и захвалношћу за оно што сам им пружила”.