Kао члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко – комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) изашао је на вечеру са породицом у ексклузивни ресторан „Болоњ“ у близини Тријумфалне капије.

Фото

Са женом и двоје малољетне дјеце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црног вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта.

Усред јела Гулићевом столу пришао је човјек у тамном кишном мантилу са црним шеширом на глави.

Рекао је Стипи на српском:

– Лијепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!

Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дијела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Kако је брзо ушао у „Болоњ“, незнанац који је тада упуцао човјека пред рођеном дјецом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. „Злочинац“ је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Зап. Босни…

Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ „библијска прича“ о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942. год. са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малољетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.

„Тебе нећу под каму. Хоћу Влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад!”

Тражио га на погрешној адреси
Тог дана Прота Сава је заувијек напустио цркву и дао се у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је „паметни“ Стипе већ дуже вријеме капетан у партизанима… Да је негдје у Лици гдје је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи, објавио је портал ало.регион.

Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју дјецу. Није га занимало што то није ни могао. Увијек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала…

Из Париза моји, знаш ти добро који
Тражио је тог пса ко пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико мјесеци ту и све остале информације. Питали су га да они то „обаве“ за њега јер су знали за тај монструозни „случај“. Он то није дозволио. Хтио је да лично види човјека који му је сурвао живот… Да му Он лично пресуди… Ипак у Савином злочину је било и „достојанства“. Није му побио дјецу, жену. Kрвник није, сматрао је да је свој рачун са Гулићем поравнао…