Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије. Његова исповијест гласи: „Не знате ви, дјецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцијењен“.

Живојин Лазић

Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи – испод мантила вире им пиштољи.

Одлучено је, Живојине, да један твој син буде – мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог замјеника шефа жељезничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду?

Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: немојте, дјецо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан. Они ни да чују: тако је, кажу, одлучено на важном мјесту.

Дрхтим од страха за своју дјецу… Један се, као смилова, па ће ми рећи: има само један излаз: Види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб – рекоше они на чији гроб. Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пјешице. Уцјена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова, наводи портал Равногорац.

Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пјешачим. Да су мене уцијенили не бих пристао – ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу… А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година“.