Цар Лазар и Kосовски бој увијек се пишу заједно. Лазар Хребељановић познатији као свети цар Лазар, био је српски владар с пријестолницом у Kрушевцу.

Свети Цар Лазар

Тачан датум рођења се не зна, а претпоставља се око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Младост је провео на двору цара Стефана Душана, који је крунисан када је Лазар имао око 17 година.

Неки историчари сматрају да мора да је био веома близак са царском породицом и да је цар Душан вероватно одиграо пресудну улогу у Лазаревом склапању брака са Милицом, ћерком кнеза Вратка која је била Немањићке крви, наведено је на порталу „историјски забавник”.

Цар Душан је изненада преминуо 1355. у својој 47. години и наследио га је двадесетогодишњи син Стефан Урош. Након што се показало да Урош не може да води очеву велику државу, многобројни великаши почели су да грабе територије за себе и уследили су унутрашњи сукоби и цијпања територија.

У неком тренутку, и Лазар је постао обласни господар, све моћнији након изненадне смрти последњег цара династије Немањић.

Непуних 20 година касније, управо он ће бити тај који ће успјети да бар на кратко уједини српску властелу и пружи отпор Турцима на Kосову 1389. године.

Лазар, који је владао од 1371 до 1389 год. у области трију Морава, представља једног од најважнијих српских владара у то вријеме. Неизвјесно је од када је носио титулу кнез (принц), а царску је добио као најмоћнији владар бившег српског царства.

Поставио је и питање скидања црквене анатеме са Србије код одговорних у Цариграду. Цариградски патријарх Филотеј послао је јеромонахе Матеја и Марка да у Србији свечано објаве скидање анатеме. Октобра 1375 за српског патријарха изабран је Јефрем, поријеклом Бугарин, али Хиландарац.

Kада је султан Мурат подигао војску на Србију, Лазар је сазвао велмозе, поданике и пријатеље уочи битке, да му помогну у одбрани земље.

На Видовдан, 28.јуна 1389 године, изашли су на Kосово поље да одбране Србију од најезде Турака.

У том боју је погинуо је Лазар, а још неколико српских велможа ухватили су Турци и посјекли.

Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тијело налазило у рукама Турака.

Бајазит, насљедник султана Мурата, који је посјекао кнеза Лазара, држао је кнежево тијело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцјену кнежеве породице.

По завршетку преговора, кнежево тијело је предано породици и она га је сахранила у Приштини, потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.

Сахрана у Приштини је извршена првих дана мјесеца јула 1389.

По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се отварању кнезева гроба.

Тада је утврђено да тијело није подлегло трулежи и да је свето, наведено је на порталу „знање”.

Иначе, име Лазар је јеврејског порекла, ”Ел’азар”, што значи “Божија помоц”.

Поштован је и данас у народу.