Један од највећих научника који је шетао овим просторима рођен је 1865. године у Лозници. Основну школу завршио је у родном мјесту, послије чега ће кратко живјети у Шапцу, а затим у Београду. Још у гимназији је течно говорио неколико станих језика.

Јован Цвијић

Те 1884. године уписује географију на Великој школи. Током година које су услиједиле Јован Цвијић је поставио основе српској географији. Путовао је Балканским полуострвом о чему је написао и докторску дисертацију. Постаће предсједник Српске краљевске академије и професор и ректор Београдског универзитета.

Цвијићева велика страст – путовања резултираће новим достигнућима и знањима. Поред географије, бавио се и геолошким, историјским, антрополошким и етнографским проучавањима области које је обилазио. Из ових путовања настаће више стотина научних радова. Покренуће и часопис Преглед географије, а касније и Српско географско друштво.

Како је волио да каже: „учио је географију ногама“. У тим приликама посебно му је задовољство представљало проучавање Срба као народа за који је тврдио да има најјачу националну свијест на Балкану. Временом се истиче као велики познавалац Балканаца уопште, а посебно врста карактера наших народа. Бавио се и манама и врлинама становника ових крајева са посебним освртом на лоше моралне особине. Наводио је да су пакост, злоба, површност и слаба воља највећи непријатељи људског рода и да штете како човјеку тако и науци.

Јован Цвијић не заборавља да истакне да од науке зависи комплетан напредак човјечанства. О раду и научном стварању записао је сљедеће:

„Треба се навићи и о проблему, послу, професији дуго, кадшто и непрекидно мислити, док се нађу рјешења. Има свијетлих часова, нарочито свијетлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе рјешење питања, или се смисле планови научног рада. То доба духовне луцидности и креативности ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталној тромости мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато да се честито утроши”.

И по питању школства у земљи Цвијић је имао занимљиво становиште. Говорио је: „Гимназија формира интелигенцију и карактер, можда више, снажније, и у неким правцима дубље, него универзитет; она је од великог утицаја на дух и моралну вриједност будућих интелектуалних нараштаја. Поред универзитета, од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација, и напослијетку да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа“, наводи портал Опанак.

По њему је гимназијско образовање требало да траје 7, умјесто 8 година. Као разлог за то наводио је да млади треба што прије да се позабаве самосталним радом.

Велики српски географ умро је 1927. у Београду. Једно од највећих признања које му је захвална Србија додјелила је медаља са његовим именом, чиме је ушао у ред бесмртника са ових простора заједно са Вуком Караџићем и Николом Теслом.