Ако би се направила нека анкета са питањем „Ко је био посљедњи Немањић?“ вјероватно би најчешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло послије смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговјестила крај српске средњовековне државе.

Јован Урош Дука Палеолог

При том и придјеви који, по обичају, иду уз њихова имена -„Силни“ за Душана, а „Нејаки“ за Уроша – као да злокобно наговјештавају тешка времена и крај династије.

Међутим, цар Стефан Урош није посљедњи Немањић. Посљедњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сјенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повјесница.

Битка за престо

Симеон (Синиша) Урош Палеолог, подсјетимо се, био је син краља Стефана Уроша трећег Дечанског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине. Симеона (Синишу) смрт Стефана Душана (1355) затекла је у Епиру, на положају тамошњег намјесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Премда се у српским земљама добро знало да је Стефан Урош, син цара Душана, предвиђен за насљедника престола, Симеон Урош Палеолог вјеровао је да је куцнуо час да се попне на трон најмоћније државе оновремене југоисточне Европе. Стога његово проглашење за цара у Костуру (Касторији), 1356. године, с разлогом може да се посматра као узурпаторски чин.

Истовремено, Симеон Палеолог био је први који је отворено нарушио територијално јединство Српског царства на којем је Стефан Душан толико истрајавао. Намjеран да се попне на српски престо, са војском је кренуо ка сjеверу. Није га поколебао ни исход државног сабора у Скопљу, у априлу 1357. године, на којем га властела није прихватила, што је значило да је потпуну подршку уживао Стефан Урош. У помањкању других аргумената, Симеон Палеолог прибjегао је сили и 1358. године напао Скадар. Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је означио његов посљедњи покушај на овој страни.

Пошто су га подржали локални црквени кругови и неки свјетовни феудалци, он је брзо и лако освојио Тесалију, а потом и простране области у Епиру. Тамошњи живаљ, ношен жељом да се коначно устали власт, која се средином 14. вијека тако брзо мијењала, и вјероватно надахнут неком врстом провинцијског патриотизма, поздрављао га је као цара. Лакоћа с којом је за кратко вријеме постигао велике успјехе може да се објасни и његовим двоструким поријеклом, српским и византијским. Тако је Симеону Палеологу пошло за руком да 1359/1360. оствари дио својих замашних намјера које је неуспјех под Скадром ако не учинио скромнијим, а оно барем приближио израженијим смислом за стварност. Чињеница да је већ био цар значила је да је одмах обезбиједио формалну независност својој тек образованој држави. Пред новоствореним царством налазило се доба мирног развитка. Чак би се могло рећи да је Симеону Палеологу пошло за руком да у малом – на простору Тесалије – оствари оно у чему је живо настојао његов старији полубрат Стефан Душан маштајући о некаквом универзалном српско-грчком царству са средиштем у Цариграду.

Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог оженио се Томаидом, кћерком Јована другог Орсинија, деспота и владара Епира (1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје дјеце, два сина (Јован Урош Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Палеологина). Јован Урош, најстарији од њих, на свијет је дошао око 1350. године.

Сва је прилика да је Јован Урош дјетињство провео у граду Трикали који је његов отац изабрао за престоницу новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у дјетињем узрасту, већ 1356. године, када се његов отац Симеон Палеолог прогласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош постао је цар 1359/1360, отприлике у узрасту од десетак година.

Послије смрти Симеона Палеолога, која се упркос извјесним недоумицама датује у вријеме прије новембра 1372. године, Јован Урош је наслиједио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало података о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старјешини монашке заједнице у граду Стагију, потврђује неке посједе, наводи да их је овај имао „од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми“. Јован Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.

Цар Црноризац

Очигледно је да је син Симеона Палеолога већ од раних година нагињао повучености монашког живота. У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смјештена на тешко приступачним стјенама, недалеко од града Каламбаке, подигнути по угледу на монашка братства на Светој Гори. Премда се једна заједница калуђера помиње већ у 12. вијеку, прави процват монашког живота у Метеорима услиједио је за вријеме српске власти над Тесалијом у трећој четвртини 14. вијека. Својеврстан родоначелник монашког живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки: „лебдећи у ваздуху“, „окачени о ваздух“). Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира Сретења подигнута 1366/1367. године.

Не може да се тачно и поуздано утврди када је Јован Урош примио монашки завјет и свјетовно име Јован промијенио у калуђерско Јоасаф. Обично се сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу Алексију Анђелу Филантропину. Овај великодостојник носио је високу дворску титулу кесара и био претпосљедњи хришћански господар плодне и равне тесалијске области. Њагов син Манојло Анђео Филантропин, посљедњи господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запосјеле Османлије. На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош наведен је као монах Јоасаф. Негдје између ова два датума, 1373. и 1381. године, очигледно, Јован Урош примио је анђеоски образ и постао монах Јоасаф.

Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмјеравао његов духовник, преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког живота на громадном стењу у сјеверозападној Тесалији. Посљедњи Немањић монашке дане проводио је у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Великом Метеору.

Као монах Јоасаф, Јован Урош био је један од најважнијих ктитора Метеора, гдје се и упокојио.

То што је смјерно тиховање претпоставио владавини над Тесалијом није значило да је остао сасвим ван политичких догађаја. У сусједном Епиру боравила је његова сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина, удата за Тому Прељубовића, господара града Јањине.

Када је у децембру 1384. године њен муж убијен, Марија се нашла у неприлици. У жељи да јој помогну, становници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа“. Он је овдје сасвим кратко владао, до 31. јануара 1385. године, када је у Јањину стигао Исаило Буонделмонти и вјенчао се удовицом убијеног деспота Томе Прељубовића. У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку пружио драгоцјену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо напустио град.

Посљедњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина на чување повјерила неке црквене предмете, међу којима и крст деспота Нићифора другог Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у своје и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцјености поклонила брату и калуђерима у Метеорима. Том приликом духовник Јоасаф поново је боравио у Јањини.

У вјечност на метеорима

Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. вијека био је Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се управо монах Јоасаф. Њагова задужбина био је мали храм Преображења Господњег, наводи Национална географија Србија.

Када су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен. Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори – јединственој „републици“ православних калуђера. Живио је у гласовитом манастиру Ватопеду гдје су својевремено, два вијека раније, боравили његови преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.

Монах Јоасаф није се дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захтјевима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало прије 24. фебруара 1423, послије више од четири деценије монашког живота. Култ преподобног Јоасафа веома се рано развио у манастирима Метеора и Свете Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3. маја/20. априла. Јоасафове мошти и данас се налазе у његовом манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног предводника.

Од рођења Стефана Немање, оснивача најславније српске средњовјековне владарске династије и далеког претка Јована Уроша (Стефан Немања – Стефан Првовенчани – Стефан Урош први – Стефан Урош други Милутин – Стефан Урош трећи Дечански – Симеон Палеолог – Јован Урош), рођеног 1113. године, до смрти цара-монаха Јоасафа, 1423. године, протекло је нешто више од три вијека. Била су то три велика вијека српске средњовјековне прошлости.