Усташко-њемачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“.

Дјечији логор у Сиску

Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и др Антуна Најжера.

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора.

Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот дјеце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је била промаја, јер је била подешена за сушење соли.

Дјеца су овдје, па и она најмања, стара неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одјеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стиже 3. августа 1942. са укупно 906 малишана. Дан послије долази још 650 дјеце, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 дјеце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете.

Тако је од 3. августа 1942. – 8. фебруара 1943.у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 дијеце.

О незамисливим условима на логорским локалитетима свједочио је и доктор Лазар Маргуљес, доктор из Осијека: „Приметио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба, ништа од тога нису добивала дјеца. Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв.Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима мува. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце.“

Из обиља потресних свједочења издвајамо и свједочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крста Хрватске.

Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дјеце. Ту је било смјештено на голом поду четири стотине дјеце: новорођенчади, дјеце од неколико недјеља и мјесеци, до десет година старости. Колико је дјеце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Дјеца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико кораја удаљене од дјеце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помријети. Та дјеца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видјет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза“.

Довести матере овој дјеци није за нас било једноставно, а ипак нам је успјело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобар када смо све припремили да тај транспорт дјеце још исте ноћи отпремимо у Загреб, објавио је портал Српска Босна.

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дјете и да га тим умире, а онда да га можда заувијек оставе, како би ми иза тога могле лакше дјецу отпремити. Ко да опише радост дјеце, кад су угледале мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и посљедње дјете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам се загледала у очи и пришаптала: “Чувај нам дјецу, чувај их рођена.”

Транспорт са 550 дјеце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса гдје да потраже дјецу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у њемачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 дјеце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле дјеце. Према свједочењу гробара Фрање Видеца број умрле дјеце у мртвачким сандуцима је увек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала дјеца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет месеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 деце.

Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле дјеце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дјечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 дјеце. У сваком случају број укопа на мјесном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете дјеце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености дјеце, било због повремених усташких

акција у којима су тражили ту дјецу те убијали и њих и њихове хранитеље. Усљед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле дјеце.

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко вријеме. На захтјев нове власти у Загребу, Одјељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке дјеце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде дјеце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успјеха.
Процјењује се да је кроз логор прошло око 5.000-7.000 дјеце до његовог затварања 8. јануара 1943. Према подацима мртвозорника у логору су умрла 1.152 дјетета, док други наводе да је 1.631 дјете умрло у логору Сисак.
Грађани Сиска и околине покушавали су помоћи узимајући из логора најмлађу и болесну дјецу.

У историјским уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих.