Сима Андрејевић-Игуманов био је један од највећих српских добротвора. Један од првих задужбинара у области школства и народне просвјете за Београђане је најзначајнији по томе што је српској престоници даровао једну од најупечатљивијих здања – своју Задужбину, која је због монументалности и љепоте прозвана – Игуманова палата. 

Сима Андрејевић-Игуманов

Правилније би заправо било рећи “Палата Игуманов”, али у народу се усталило “Игуманова палата” и – тако је и остало све до данашњих дана. Зграда на звучној адреси Теразије 31 у Београду, саграђена је 1938. према пројекту архитеката Петра и Бранка Крстића у стилу модернизма.

Игуманова палата је замишљена као угаона петоспратница у чијем приземљу су били локали, док су на спратовима били станови који су се изнајмљивали јер је основни циљ зграде био да приходује и на тај начин омогући финансирање Симине друге задужбине – Богословско-учитељске школе у Призрену која ће у наредним деценијама прерасти у призренску Богословију. Тестаментом је одредио да Задужбином увијек управља српски патријарх.

На фасади зграде од њеног настанка стоји натпис: “Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”. Оно што није стајало била је скулптура “Сима Игуманов са сирочићима” на њеном врху… тј. све до данас.

Скулптура за историју и сјећање

Импозантна скулптура “Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату постављена је нешто касније. Рад вајара Лојзе Долинара посављен је крајем јануара 1939. на сам врх здања. У том тренутку бронзана скулптура висока 3,7 метара представљала је “први групни вајарски рад у нашој земљи”.

Приказивала је задужбинара Симу Андрејевића окруженог дјецом чији је велики добротвор био. Осим њих, на скулптуру је био приказан и Симин прерано умрли син Манојло након чије смрти је Андрејевић симболично усвојио сву “јужносрбијанску омладину” и бринуо о њеном образовању и добробити.

И тако је Сима Андрејевић-Игуманов бдио над свом српском дјецом деценијама… Све до 50-их година прошлог вијека.

Дуг пут кући

Након Другог свјетског рата Задужбина је престала са радом, а зграда је национализоана. Скулптура је из непознатих, али највероватније идеолошких разлога 1950. године уклоњена. Приликом њеног скидања није се много водило рачуна о заштити, причало се да је “радио и чекић”, па су многи дијелови оштећени, а неки су и заувијек уништени. Спасене дијелове неко се склонио у зграду Патријршије и тамо су деценијама остали заборављени.

Након што су се страсти мало смириле, а струка проговорила, љепота и вриједност Игуманове палате је и јавно призната. Здање ужива статус културног добра од 1977. године.

Деценијама након, 1991. Игуманова палата је враћена Српској православној цркви, а Задужбина је обновљена и и данас активно ради онако како је замислио њен оснивач – новцем од издавања одржава се Призренска богословија и стипендирају ђаци и студенати поријеклом са Косова и Метохије, наводи портал Историјски забавник.

Негдје у то вријеме откривено је и да се калупи у гипсу на основу којих је израђена скулптура на врху палате од почетка чувају у згради Богословије у Призрену и родила се идеја о обнови композиције.

За крај ове приче било је потребно још само да се и скулптура врати на мјесто које јој припада. И – то се и догодило 22. априла 2021. године. На 30. годишњицу од покретања иницијативе за враћање Сима Андрејевић-Игуманов поново се нашао на “крову Теразија”.

Нека тамо заувијек и остане!