Тема тјелесог кажњавања данас буди опречна мишљења. Многи се слажу да тјелесно кажњавање и није најбољи начин да некоме покажемо да је згријешио, међутим, прије само два вијека овај вид казне код нас је био заступљен у многим сферама.

Србија у деветнаестом вијеку

Политикин забавник биљежи интересантно свједочанство о томе како се у 19. вијеку код нас спроводила казна “један пут на мјесто проћи”. На овај начин био је кажњен Михаило Рошо, бећар из Аустрије, који је, за свој гријех, имао да прими казну “шест пута на мјесто проћи”.

Средином децембра 1828. године Магистрату нахије Београдске у Рогачи стигла је наредба Народног суда. У допису је стајало да има да се изврши пресуда над извјесним Михаилом Рошом, бећаром из Аустрије. У ту сврху кнез Никола мора да сакупи три стотине момака из кнежине и да их доведе у Рогачу. Да их построји у два реда, и сваки да добије по једну обичну шибу, „или-ти простије речено прутић”. Потом на почетак реда да доведе преступника. Када му се „велегласно и вразумително” прочита пресуда, да му се скине кошуља и да се пусти с горњег краја између оне две врсте. Док пролази, сваки од момака да га оном шибом удара по леђима. А кад кажњеник дође до краја реда, онда да се кроз исту параду врати натраг. И то се зове „један пут на мјесто проћи”. А он има шест пута да на мјесто прође. Када се казна изврши, мора свако љекарство да му се омогући, да би могао да оздрави од претрпљене шибе. Потом, када оздрави, да се под стражом пошаље кнезовима Суда београдског.

Послије ове приче сигурни смо да Михаилу није падало на памет да поново прави прекршаје, наводи портал Опанак.

Напомена: Овај текст има за циљ да прикаже једну интересантну појаву која се биљежи у нашој историји, а не пропагирање тјелесног кажњавања, нити било каквог облика насиља.