Професор уставног права Синиша Каран навео је, у ауторском тексту за Срну, поводом 30 година Устава Републике Српске, да три деценије Устава представљају правни израз државног, друштвеног, политичког и укупног правног реда Републике, која је настала као израз воље народа и универзалног права конститутивног народа на своју државу.

Синиша Каран

Ауторски текст преносимо у цјелости:

Постојање државе услов је за доношење устава, са друге стране, постојање устава је доказ да постоји држава. Само држава може донијети устав, устав је акт државе, услов без кога држава и њено државно уређење не могу.

Тридесет година Устава Републике Српске посматрамо као правни израз државног, друштвеног, политичког и укупног правног реда Републике Српске која је настала као израз воље народа и универзалног права конститутивног народа на своју државу.

Право народа на самоопредјељење изричито утврђују многобројни међународни акти. Међу првим таквим међународним актима је Резолуција Лондонског конгреса још из 1896. године, затим Програм Интернационале из 1903. године, као и Повеља Уједињених нација из 1945. године која је озаконила право на самоопредјељење. Генерална скупштина и Савјет безбједности Уједињених нација су 1976. године донијеле пакт о економским, социјалним, политичким и другим правима у коме се, већ у првом члану, утврђује право народа на самоопредјељење.

Често се право на самоопредјељење повезује са правом на отцјепљење, што се практично испољило код југословенских народа и држава распадом СФРЈ (Словенија и Хрватска).

Устав Српске Републике БиХ одмах 1992. године дефинише правце развоја Републике Српске полазећи од неотуђивог и непреносивог природног права српског народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога слободно одређује свој политички статус (Преамбула Устава).

У том смислу Устав одређује Републику у саставу Савезне државе Југославије, али и даје могућност да може ступити у заједнице са државним творевинама других конститутивних народа у БиХ.

Устав прати процес формирања Републике Српске који је текао паралелно са процесом рјешавања статуса Босне и Херцеговине, с тим што се Република Српска конституисала већ 1992. године, а Босна и Херцеговина тек 1995. године.

Република Српска стварана је стварно и нормативно, тј. де фацто и де иуре. Стварно је створена јер је имала територију, становништво и организовану власт. Нормативно је процес конституисања и доношења уставних аката започео у јесен 1991. године. Донесени су битни акти конститутивног (уставног) карактера као “претходница доношењу устава, али и неки каснији који су у потпуности заокружили уставност Републике Српске“.

Најважнији конститутивни акти су били: Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини (од 24. октобра 1991. године), Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији – Одлуку су потврдили грађани на плебисциту (1991 године), Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине (од 9. јануара 1992. године) чиме је формалноправно настала нова државотворна јединица чији је фактички процес конституисања настављен.

У часу проглашења Републике већ су постојала три битна елемента која су неопходна за постојање и функционисање Републике: територија, становништво, организација и функционисање власти.

Четврти и најважнији акт био је Устав Српске Републике Босне и Херцеговине (касније Републике Српске) који је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини донијела 28. фебруара 1992. године.

Устав успоставља и потврђује Републику Српску као државу српског народа у којој су сви грађани равноправни и слободни. Устав као највиши конститутивни правни акт утврђује тип уређења и владавине, систем организације власти (утврђен је систем подјеле власти), права и дужности грађана и институција, те све друге полуге система.

Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске, је такође један од битних аката уставног карактера. Донесен је истога дана када је усвојен Устав Републике Српске.

Шести конститутивни акт била је Декларација о државном и политичком уређењу државе, усвојена 12. августа 1992. године, која има карактер уставног акта, а нарочито својство уставног закона или уставних амандмана. Наиме, њоме се на специфичан начин врше измјене и допуне Устава, што се јасно види из пречишћеног текста Устава у који су унесене одредбе из Декларације.

Декларација утврђује ново име Републике, која се више не зове Република српског народа Босне и Херцеговине, већ Република Српска. Декларација утврђује државне симболе: химну, заставу и грб. Сва три знамења су традиционална, тј. химна „Боже правде“, застава тробојна (црвено-плаво-бијело) и грб Немањића.

Процес конституисања Републике Српске завршен је већ у јесен 1992. године. Успостављена је Република као државотворна јединица српског народа и свих њених грађана. Уставом је утврђено да се уређење Републике темељи на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, обезбјеђивању националне равноправности, социјалној правди, владавини права, тржишној привреди, вишестраначком систему, парламентарној демократији и подјели власти, слободним изборима, локалној самоуправи и заштити права етничких група и других мањина.

Државна власт у Републици организована је на начелу подјеле власти тако да уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина, извршну власт врши Влада, а судска власт припада судовима. Предсједник Републике представља Републику, а Уставни суд обезбјеђује заштиту и контролу уставности и законитости.

У пуном капацитету функционисала је локална управа – општине и градови, дакле Република је преузела и обезбиједила функције државе.

Република је имала своју војску, полицију, судове, тужилаштва, државне органе власти, Народну скупштину, Владу, предсједника Републике, Уставни суд, а постојала је и властита монета, организован порески, буџетски и укупни фискални и монетарни систем.

Република де иуре није била међународно призната, али де фацто јесте, јер је била партнер у међународним преговорима.

Дакле, Република Српска је у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године. Међутим, даљи државотворни – правни статус Републике Српске зависио је од коначног ријешења питања Босне и Херцеговине.

У таквим околностима изналазе се рјешења државног уређења Босне и Херцеговине које би задовољило сва три њена конститутивна народа.

На политичкој мапи Босне и Херцеговине до коначног рјешења остале су двије државне творевине, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

Посљедњи пети покушај (након Кутиљеровог плана, Венс Овеновог, Овен Столтербеговог, Контакт групе) међународне заједнице да се за све у Босни и Херцеговини пронађе прихватљиво свеукупно, а посебно територијално рјешење, је успио.

У Женеви 8. септембра 1995. године је усвојен документ о уставним принципима за унију Босне и Херцеговине, према коме се званично признаје Република Српска са 49 одсто територије Босне и Херцеговине и Федерација Босне и Херцеговине са 51 одсто територије Босне и Херцеговине, као два ентитета који чине Босну и Херцеговину.

Базна одредница тих принципа се односи на наставак постојања сваког ентитета у складу са својим садашњим (постојећим) уставом.

Затим је 26. септембра 1995. године у Њујорку дограђен (довршен) и заокружен женевски документ. Од 1. до 21. новембра 1995. године у граду Дејтону, држава Охајо, САД, вођени су завршни преговори о завршетку рата, о миру, о подјели Босне и Херцеговине и уставном уређењу. Сви документи мировног споразума који су усаглашени (парафирани) у Дејтону, потписани су 14. децембра 1995. године у Паризу.

Дејтонско-париским мировним споразумом је постигнут велики компромис, заустављен рат, успостављена је нова конфедералнофедерална, сложена државна заједница Босна и Херцеговина, признате су Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, као државотворни ентитети са пуним унутрашњим суверенитетом и ограниченим вањским суверенитетом.

Устав Републике Српске је за својих 30 година доживио 17 промјена путем 127 уставних амандмана од чега је високи представник интервенисао 5 пута са 37 амандмана. У само почетку уставни амандмани су имали своју реалну друштвену подлогу, пратили су развој Републике Српске у градњи њених институција, формирању нових и модификацији постојећих.

То је вријеме када се већ у започетом одбрамбено отаџбинском и грађанском рату брани постојећи државни капацитет и дограђује у посебним околностима. Устав Српске Републике БиХ од 28. фебруара 1992. године имао је преамбулу и 145 чланова распоређених у 12 дијелова (основне одредбе, људска права и слободе, економско и социјално уређење, права и дужности Републике, организација Републике, територијална организација, народна одбрана, уставност и законитост, уставни суд, судови и јавна тужилаштва, промјена устава и завршне одредбе).

У току 1992. године наставља се доградња Устава, а посебно значајни су били амандмани о одбрани (војска), назив Реублика Српска (амандман ВИИ и ВИИИ), амандмани од XИ до XВИИ који се односе на локалну самоуправу, амандмани од XИX до XXВ о предсједнику Републике, али и касније 1994. године амандмани XXВИ до XЛИИИ (одређење начина промјене граница, начин ступања у конфедерације и сличне облике удруживања са другим државама, додатне права и обавезе Републике, број посланика у Народној скупштини, питање народне иницијативе, надлежности предсједника, владе, уставног суда.

Амандмани 1996. године XЛИВ до ЛИ (посебно питање функције предсједника Републике код именовања шефова представништва, а посебно значајан амандман ЛИ који даје право органима Републике да донесу акта и предузму мјере заштите Републике када је нарушен Устав Републике од стране институција БиХ или Ф БиХ), истичем и амандман ЛИИИ 1996. године када се уводи Сенат. Те године се доноси и сет амандмана ЛИВ до ЛXВ (посебно истичемо амандман ЛВИ који дефинише надлежности Републике и успоставу спрецијалних и паралелних односа са СР Југославијом).

Од 2002. године почиње напад на устав дјеловањем високог представника. Амандмани ЛXВИ до XЦИ суштински мијењају Устав Републике Српске. Уводе се и друга два конститутивна народа, Република се другачије дефинише, уводе се три језика и два писма, Уводи се Вијеће народа, одређује витални национални интерес, уводе се обавезне квоте у расподјели најважнијих функција Републике, два потпредсједника, пропорционална заступљеност у министарствима, вијеће за заштиту виталног интереса у уставном суду, а велики број чланова устава се брише. Амандмани XЦИИИ до XЦВИИИ наметнути од стране високог представника који се односе направосудни сyстем и имунитет. Као и амандмани ЦВИ до ЦXИИИ (почетак реформе оружаних снага).

Године 2007. почео је процес посљедње промјене Устава Републике Српске, као иницијатива народних посланика. Амандмани ЦXXXИИ до ЦЛ на Устав Републике Српске који су усвојени у Народној скупштини 2009. године нису усвојени у Вијећу народа 2012. године

Ипак, данас, Република Српска има уставни поредак који је конституисан Уставом Републике Српске, у складу са Уставом Босне и Херцеговине.

Уставни поредак Републике Српске чини систем органа који самостално обављају своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције. Самостално доноси законе (законодавна аутономија), врши судску власт, тј. примјењује законе путем сопствених судова (судска аутономија), доноси одлуке и извршава законе и друге прописе путем извршне власти (аутономија извршне власти). Она има оригинерну јавну власт, тј. овлашћење да доноси обавезне одлуке и да их извршава, а да за то није овлашћена од стране трећег субјекта. Слободно организује своју државну структуру и правни поредак.

Важно је нагласити да Републици припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене институције.

Република Српска је дио Босне и Херцеговине и представља један од два равноправна ентитета у Босни и Херцеговини. Сви народи (Срби, Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, остали грађани), равноправно и без дискриминације учествују у вршењу власти у Републици Српској.

Република као федерална јединица има своју територију која је јединствена, недјељива и неотуђива. Промјена међуентитетске линије разграничења између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине може се вршити само међусобним споразумом који се може изнијети на потврду путем референдума у Републици.

Република може, сходно Уставу Босне и Херцеговине, да успоставља специјалне паралелне односе са сусједним државама поштујући суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине, а може такође да склапа уговоре са државама и међународним организацијама, уз пристанак Парламентарне скупштине. Вршење власти у Републици Српској изузето је од контроле органа Босне и Херцеговине, осим у оним случајевима када је то предвиђено Уставом.

Закључићемо да је Устав Републике Српске акт државе, највиши општи правни акт, народни – демократски устав, са строго формалном структуром преамбулом, нормативним дијелом, са 140 чланова чиме спада у ред средње дугих устава, кодификован, са аспекта поступка доношења и промјене спаде у круте уставе.

Иако је претрпио више промјена устава (17 промјена) и преко 120 амандмана (122) од чега је само високи представник интервенисао амндмански на промјену устава 5 пута са 37 амандмана, присилном промјеном на бази одлука Уставног суда БиХ о “усклађености” са Уставом БиХ, Устав Републике Српске се одржао.

И данас истом снагом у својим основним вриједностима и уставним одредницама остаје, опстаје, даје снагу Републици Српској, одржава и јача њену државотворну снагу, снагу њених институција и симбол је и данас као што је то био и 1992. године, њене државности.

Подсјећам овом великом годишњицом на први члан Устава Српске Републике Босне и Херцеговине из 1992. године, дана 28, фебруара, донешен на неотуђивом и непреносивом природном праву народа на самоопредјељење; „Српска Република Босна и Херцеговина је држава српског народа и грађана који у њој живе.“