Српски математичар, астроном и геофизичар Милутин Миланковић (1879-1958) био је и велики научник свјетског гласа, оснивач Катедре за небеску механику на Универзитету у Београду и потпредсједник Српске академије наука и умјетности.

Српски математичар, астроном и геофизичар Милутин Миланковић (1879-1958)

Рођен је у мјесту Даљ, у тадашњој Аустроугарској.

Миланковић је један од најчувенијих српских научника, којег је НАСА уврстила међу 15 највећих умова свих времена који су проучавали Земљу.

Био је први српски доктор техничких наука, а у сфери његових интересовања биле су математика, астрономија, климатологија и геофизика.

Такође, био је дописни члан Српске краљевске академије, а 1923. године предложио је реформу јулијанског календара, коју је православна црква прихватила.

Миланковић је сачинио најтачнији календар, према којем тропска година траје 365 дана, пет часова, 48 минута и 48 секунди, а подршку су му пружили климатолог Владимир Петрович Кепен и геофизичар Алфред Вегенер.

Једном кратеру на тамној страни Мјесеца дато је његово име, што је званично усвојено на конгресу Међународне астрономске уније 1970. године у Брајтону.

Иста организација је Астероид који су открили српски астрономи 1936. године првобитно назван „1936 ГА“ преименован је 1979. у „1605 Миланковић“.

Европско геофизичко друштво је 1993. године установило Медаљу Милутин Миланковић, која се дођељује научницима за изузетне заслуге у дугопериодичном проучавању и моделирању климе. Од 2003. године, ову медаљу за геонауке дођељује ЕУ.

Амерички научници Џон Имбри и Кетрина Палмер Имбри објавили су књигу „Ледено доба: рјешење тајне“, у којој су признали тачност Миланковићеве теорије.

Многи скупови су названи по овом великану, а 1993. године установљена је Медаља Милутин Миланковић, коју дођељује Европско геофизичко друштво. Године 2004. његов лик је красио поштанске маркице бивше Србије и Црне Горе, а седам година касније новчаницу од 2.000 српских динара.

Улица на Новом Београду зове се Булевар Милутина Миланковића.

„Наша атмосфера, о томе нема сумње, женске је природе, она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче, бесни и зипара“, писао је Миланковић.

Након Миланковићеве смрти неки научници су оспорили његову астрономску теорију, али десет година касније поново су почели да је разматрају. Расправа је окончана 1972. године, када је и доказана исправност Миланковићевих циклуса.

Он је увео математичко моделовање у грађевинарство, а његов патент је „Прилог теорији армиранобетонских носача“.

Миланковић је 1916. године објавио рад „Испитивање климе планете Марс“, па је доказао да Црвена планета има екстремну климу због које на њој није могућ живот. Осим ове планете, проучавао је климатске услове на Меркуру и Венери.

Установио је астрономску теорију климе као генералну математичку теорију осунчавања.

Направио је математички модел Земље, коју је сматрао чврстим, флуидним и еластичним тијелом. Извео је једначине познате као Миланковићева теорема, а 1932. године објавио рад „Нумеричко израчунавање секуларне путање Земљиних полова ротације“.

Краљ Александар Први Карађорђевић одликовао је Миланковића Орденом Светог Саве трећег реда, а краљ Петар Други Југословенском круном трећег реда.

Миланковић је 1939. године започео животно ђело у којем је објединио сва проучавања која је записивао у књигама и свескама – „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, који је 1941. објавила Српска краљевска академија.

Одбио је да потпише Апел српском народу и подржи њемачку окупацију земље.

Милутин Миланковић је 1958. године доживио мождани удар и преминуо у 80. години у Београду, гдје је и сахрањен.

Осам година касније, његови посмртни остаци пренесени су у родни Даљ и сахрањени у породичној гробници на православном гробљу на обали Дунава, како је и желио.