Да је српски језик препун турцизама није ништа ново. То су ријечи преузете из турског језика и посебно су карактеристичне за језике народа који су били под влашћу Османског царства – грчки, бугарски, македонски, јерменски, наравно, српски.

Сматра се да су нам турски освајачи „у аманет” оставили преко 6 хиљада својих ријечи. Неке од њих застарјеле су, па и потпуно нестале из употребе, али и даље свакодневно користимо барем 3 хиљаде ријечи које су нам стигле из турског.

Бурек, будала, башта, ћуп, џеп, џем, џин, мајмун, памук, папуче, паре, пита, ракија, сандук, торба, топ, занат… само су неке од њих.

Међутим, нису само Срби “позајмљивали” ријечи. Вишевјековно мјешање народа довело је до тога да и Турци усвоје и почну да користе неке словенске ријечи. Неки домаћи стручњаци сматрају да је таквих ријечи у турском чак 1000, али у стварности се већина њих више не користи или се користи ријетко, наводи портал Дневно.

Интересантно је да је највише остало израза који се односе на административне називе, законске норме, као и рударство. У свакодневном говору Турака може се пронаћи тек неколико ријечи словенског поријекла – краљ/краљица, чета, вишња, коса (у смислу алатке)… и само једна за коју се са сигурношћу може рећи да је српска – БОЖИЋ!

Турци овај “србизам” изговарају као “Боџук”, а користе и ријеч Ноел, али се тада мисли да Божић 25. децембра. Када кажу “Боџук” мисле на празник рођења Христа 7. јануара.