Колико је Свети Владика Николај Велимировић волио руску Цркву и народ и Цара Светог Николаја Другог Романова, најбоље говори ова његова бесједа.

Владика Николај Велимировић

Говорио је попут Старозавјетног пророка да су нас Руси у Првом свјетском рату трајно обавезали и да Србија вијековима неће моћи да врати дуг према њима, али да ће учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи. Тражи од нас и данас да се окупимо око Светог Цара Николаја као око Светог Цара Лазара јер је ријеч о истом и Светом завјету, наводи портал Петровград.

„Савјест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човјек бити дужан човјеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни вијекови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су ријечи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт.

Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смијемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са дјецом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смијемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Морал свјетског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осјећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилијепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас сједео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилијепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена.

Ако је неко на свијету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.

Јул 1932, Београд”.