Број избјеглица из подручја Братунца, Сребренице и Скелана регистрованих у јануару 1993. године био је 9.661 или 45 одсто становника српске националности у тим заједницама, подаци су Републичке канцеларије за статистику и Републичког комитета Црвеног крста.

Избјеглице из подручја Братунца, Сребренице и Скелана

Егзодус укључује велики број људи, посебно најугроженијих слојева, дјеце, жена, старих и болесних, и дешава се већ скоро годину дана, пише у Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, аутора Миливоја Иванишевића.

Људи који су изгубили своју имовину, чије су куће уништене и чији су животи били у сталној опасности нису имали другог избора осим да напусте све и потраже склониште у другим мјестима и градовима. То су учинили мјештани спаљених и уништених српских села у заједницама Скелани, Сребреница и Братунац.

Изгубивши буквално све, кренули су ка мјестима гдје очекују барем одређен степен сигурности за себе и своје породице. Многи су остали близу својих села, надајући се скором повратку у њих. Други су отишли у мјеста гдје имају рођаке, а многи од њих који нису имали другу опцију затражили су склониште код разичитик хуманитарних организација, односно у њиховим избјегличким центрима.

Међутим, та цифра се не може узети као номинална вриједност јер Муслимани, барем у подручју поменутих заједница, чине 24 одсто избјеглица у Србији.

Наведени број избјеглица није комплетан нити коначан. Како би избјегли војну службу, многи мушкарци се нису регистровали као избјеглице… То је посебно тачно када се ради о Србима који су старости у обавезне регрутације.

Осим тога, српске и муслиманске избјеглице са поменуте територије налазе се, додуше у мањем броју, у Црној Гори и у иностранству. Већ је евидентно да су миграције избјеглица врло честе и динамичне.

Лица која су добростојећа углавном се не региструју код компетентних служби – Црвеног крста и Комесара за избјеглице – те стога не верификују свој статус избјеглице.

Степен њиховог благостања је друга ствар. Ови записи углавном искључују дјецу, посебно ону коју су узели блиски рођаци њихових родитеља.

Међутим, без обзира на све ово, тужна je истина да је готово половина српског становништва тих заједница ван не само својих заједница, већ и своје државе.

Миливоје Иванишевић је аутор Студије о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, која је на иницијативу предсједника СР Југославије Добрице Ћосића преименована у Меморандум југословенске Владе, документ који је достављен УН, Стејт департменту, Комитету за спољне послове Сената, те Цији 1993. године.

Документ је на адресе у Вашингтон однио професор Дарко Танасковић, а тадашњи југословенски амбасадор при УН Драгомир Ђокић Меморандум је упутио генералном секретару УН.

Извор: СРНА