Свети архијерејски сабор 2005. године прогласио је свецима 27 свештених лица која су страдала за вријеме Другог свјетског рата и послије њега.

На засједању у тек обновљеном манастиру Житомислић код Мостара, Свети архијерејски сабор 2005. године прогласио је свецима 27 свештеника страдалих од усташа или партизана и нових власти у Другом свјетском рату и непосредно по његовом завршетку (једног су убили Аустроугари 1914).

Тај је чин изазвао бројне дискусије у јавности, будући да су неки од страдалих били борци четничких одреда који су починили злочине.

Стрељања

Доброслава Блажевића (35), пароха доњовакуфског, заробиле су усташе јуна 1941. године, потковале га, везале за запрежна кола и убиле на путу за Бугојно. Тијело му никад није пронађено.

Милан Божић (56) био је наставник вјеронауке у Женској гимназији у Сарајеву и народни посланик у неколико сазива Скупштине, добитник више црквених и државних одликовања. У мају 1941. године усташе су га ухапсиле и спровеле у Хрватску, прво у Загреб, а онда у логоре у Копривници и Госпићу. Тамо је, послије мучења и злостављања, убијен у ноћи између 1. и 2. јула 1941.

Михаило Ђусић (34), монах, школовао се код Јустина Поповића. Био је наставник у монашкој школи у Дечанима, па професор на богословијама у Битољу и Сарајеву. СПЦ биљежи да је током Другог свјетског рата „био са својим народом и помагао му“. Пред крај 1944. напустио је манастир Каленић, а у мају 1945. године партизани су га ухапсили у Фочи. Стрељан је у Блажују код Сарајева 1945.

Јован Зечевић (46), због веза с Гаврилом Принципом, као гимназијалац издржао је казну од четири године тешке тамнице. Доцније је био свештеник. Усташе су га ухапсиле у Завидовићима и спровеле у логор у Копривници у Хрватској. Према исказима преживелих логораша, свештеник Зечевић био је посебно мучен. Из Копривнице је одведен у непознатом правцу и никад се није вратио.

Божидар Јовић (39), послије завршене сарајевске богословије, 1937. године рукоположен је 1937. године и службовао је по Босни. Умро је 1951. године у затвору у Зеници, гдје је издржавао казну од осам година затвора.

Богдан Лалић (54) у вријеме Балканских ратова био је комита у одреду војводе Вука. Године 1914. рукоположен је за свештеника, неко вријеме службовао је по парохијама, а од 1919. био је вероучитељ у Сарајеву, вишеструко одликован. Усташе су га у јулу 1941. затвориле, а онда упутиле у логор у Госпићу, где је послије мучења убијен.

Трифун Максимовић (41) био је свештеник и национални радник, који се у вријеме Првог свјетског рата затекао на служби у парохији Илијаш. Непосредно по избијању рата, у јулу 1941. године, Аустроугари су га као једног од највиђенијих Срба затворили и стрељали.

Велимир Мијатовић (44), службовао је као свештеник у Босни, а 1942. протјеран је у Србију, гдје је привремено постављен за помоћника старјешине цркве у Ариљу. Партизани су га стрељали 1945.

Божидар (Божина) Минић (44), поријеклом из Колашина, службовао је у Црној Гори и Босни. Партизани су га стрељали 1945.

Смрт у јами

Миладин Минић (28) тек је четири године службовао као свештеник кад су га усташе неколико дана по проглашењу НДХ, 24. априла 1941. године, заклале у парохијском дому његове парохије у Биљешеву, код Какња у БиХ, подсјећа Курир на монографију „Свети Срби“ др Слободана Милеуснића, у издању „Православне речи“ из Новог Сада.

Марко Поповић (65), угледан и вишеструко одликован свештеник, током Првог свјетског рата дуго је држан као талац. На почетку Другог свјетског рата усташе су га у јуну 1941. ухапсиле у родном Купресу и послије двадесетак дана мучења заклале га и бациле у јаму код Горњег Вакуфа.

Димитрије Рајановић (32) био је ухапшен у својој парохији у Нишићима код Илијаша у БиХ, у августу 1941. године. Убијен је истог мјесеца, заједно са групом својих сународника, на непознатом мјесту између Семизовца и Илијаша.