Послије Косовског боја 1389. и погибије кнеза Лазара, његову титулу „господара Срба и Подунавља” преузео је Вук Бранковић, истакавши тако себе за насљедника Лазареве круне. Лазареви синови Стефан и Вук, наиме, били су још дјеца. Али, овоме се успротивила кнежева удовица Милица, прогласивши – мимо обичаја који женама то нису дозвољавали – себе за владарку до пунољетства свог старијег сина Стефана. У овоме је имала помоћ Турака, док се Вук Бранковић ослањао на Угаре (Мађаре). Турци су, испоставило се, били јачи…

Мијењање страна

Стефан је преузео власт 1393, као шеснаестогодишњак. Подршку Турске платио је одвођењем најмлађе сестре Оливере у султанов харем, прихватањем да једном годишње он, брат му Вук и властела одлазе султану на поклоњење и, наравно – учешћем у ратовима на страни Турске.

Вриједи примјетити, тек као занимљивост, да на Балкану омразе настале у ратовима трају деценијама. У оно вријеме, Стефан Лазаревић је стао под ратнички барјак султана Бајазита, само шет година пошто му је овај убио оца. Српске чете, под Стефановом командом, бориле су се на турској страни 1395. против влашког војводе Мирчеа Старијег, на Ровинама, и ту се баш ни Срби ни Турци нису много истакли, а један други турски вазал, Марко Краљевић, изгубио је и главу.

Али, већ сљедеће, 1396. године, код Никопоља, српска тешко оклопљена коњица под командом Стефана Лазаревића, одиграла је кључну улогу у турској побједи над крсташима из неколико европских земаља. Остаје доконима да се баве нагађањем „шта би било да је било…” и да замишљају како би изгледала историја Европе посљедњих петсто година да су тада хришћани побједили Турке и сломили њихово царство, и да ли је овај Србин крив што то нису урадили. Али, владање је било његов посао. И зато, кад су Срби и Турци 1402. године код Ангоре поражени од Татара, а Бајазит заробљен да слиједеће године у тамници и умре, Стефан је промијенио страну. Постао је угарски вазал.

Тривијалним, спортским рјечником данашњице казано, био је то добар трансфер: одмах је, те 1402. године, од византијског цара добио титулу деспота, а од угарског краља 1403. Мачву и разрушену београдску тврђаву, коју је обновио и прогласио својом пријестоницом. Тако је Београд први пут у историји постао српски главни град.

Борба за пријесто

Пет година касније српска властела, предвођена Стефановим млађем братом Вуком, покушала је да му отме престо. Прича је замршена и врви од издаја и превара: Вук склапа савез са турским султаном, Стефана бране Угари; онда и Стефан тражи помоћ од Турака, али од султановог брата, деспотовина је подијељена, много војника је изгинуло и кућа спаљено. На крају султан одсјече главу Вуку, а Стефан шаље своје људе да му донесу остатке брата, да их сахрани хришћански и братски.

Историја деспота Стефана Лазаревића, с разлогом, биљежи на оној страни гдје су најуспешнији српски владари. Проширио је границе, унаприједио привреду земље, посебно рударство – од Угара је за помоћ у освајању Босне добио руднике сребра у Сребреници… Био је покровитељ умјетности и културе, а и сам је био писац. Његово најзначајније дјело је „Слово љубве” – пјесничка посланица у којој исказује љубав према брату, настојећи да надвлада њихову међусобну омразу.

Умро је 1427. године, а наслиједио га је сестрић Ђурађ, други син Вука Бранковића.

Обојица су рођењем били предодређени да владају. Деспот Стефан Лазаревић умро је у лову, у селу Марковац, близу Младеновца.

Пад са коња

Преписујемо легенду: „Приликом једног од повратака са угарског двора, затекавши се у близини мјеста познатог као Глава или Главица, деспот је зауставио своју пратњу да би изјахао у лов. Као што је имао обичај да уради, испружио је руку да би на њу примио крагуја, али његово тијело није хтело да слуша. Читава свита примјетила је како се деспотово тијело нагиње час на једну час на другу страну, указујући да се нешто необично дешава. Сви су добро знали деспотово достојанствено понашање на коњу, па су са чуђењем гледали како се беспомоћно обрушава на земљу.”

А ово је из „Житија деспота Стефана Лазаревића”, деспотовог биографа и савременика Константина Филозофа: „Народ ридајући за њим (Стефаном) не само као за господином него и као за милим оцем, ношаху га ка гробници, коју сам сазида у Ресави.”

У овој посљедњој реченици крије се мистерија гроба Стефана Лазаревића, која траје све до данас.

„Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19. јула 1927. године и слави га 1. августа (19. јула по јулијанском календару) као светог Стефана деспота Српског.”