Србијански „Службени гласник“ објавио је „Вјештачење о кривици за рат 1914.“ чији је аутор истакнути правник и универзитетски професор Херман Канторович, у преводу историчара Велибора Бухе.

По налогу из Рајхстага 1923. године Канторович почео је разматрање и данас актуелног питања кривице за Први свјетски рат, које је завршио 1927. године, али његови закључци, међу којима и то да Србија није била крива за избијање Великог рата, нису ишли наруку њемачком наручиоцу, па је 40 година остало необјављено, а сада је и пред српским читаоцима.

Историчар Велибор Буха, на представљању Канторовичевог дјела каже да је књигу нашао прије неколико година у Грацу гдје је истраживао мјесто Србије у њемачким интерпретацијама кривице за Први свјетски рат и да је од масе радова на ову тему Канторовичево дјело одударало.

Он је подсјетио да је Канторовичево истраживање требало да служи негирању њемачке кривице за рат и Рајхстаг је ангажовао до тада узорног Нијемца, угледног правника, добровољца у Првом свјетском рату, који је, држећи се чврсто чињеница и строгог етичког кодекса, шокирао своје наручиоце.

„Не постоји ништа теже него са пуним разумевањем судити о туђој кривици – уколико се има око за скривене проблеме, и ништа лакше него правично судити о сопственој кривици – уколико се има уво за тихи, заповједни глас савјести.“, објаснио је сам Канторович сустину свог свједочења.

Буха пак, примјећује да изрицање суда на штету сопствене земље никад није лако, посебно у узаврелој атмосфери након рата када је питање кривице било кључно.

Оно што је по оцјени Бухе специфично у Канторовичевом дјелу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вјештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.

Такође је, наводи Буха, сматрао да за сваку земљу треба одредити различит степен кривице и подједнако му је сметало оптуживање Централних сила за рат од сила побједница и пропаганда у Њемачкој која је одбацивала њемачку кривицу.

Буха наглашава да је за нас свакако најзанимљивији Канторовичев суд о непостојању кривице Србије за Први свјетски рат и додаје да је то најаргументованија и најупечатљивија одбрана Србије.

Србија је, у закључцима Канторовича, уз Енглеску, једина од главних учесница рата ослобођена сваке одговорности за рушење мира, што је, према мишљењу Бухе, нарочито значајно у свијетлу бескрајних оптужби које су Србији упућиване у оквиру њемачке кампање негирања сопствене кривице и њеног пребацивања на земље из противничког табора.

„Канторович је, анализирајући потезе Беча и Берлина током јулске кризе (1914), упечатљиво доказао њихов „безусловни предумишљај у односу на балкански рат“, односно ријешеност Аустроугарске да уз неограничену подршку њемачке догађај у Сарајеву по сваку цијену искористи као повод за напад на Србију“, истиче Буха.

Канторович је истовремено далеко од сваке идеализације српске политике.

Неколико пута се негативно изјаснио о Николи Пашићу и осталим српским челницима, а Србија је, како истиче, својим политичким и економским сукобљавањем са Аустроугарском у предратном периоду чинила акте „хроничног угрожавања мира“, као и готово све европске земље, никад, међутим, не прешавши линију која означава пут у рат.

Главни Канторовичев закључак и пресуда, како истице Буха, јесте да су рушење мира у јулу и августу 1914. године извршиле Централне силе и то с предумишљајем у односу на рат са Србијом, Француском и Русијом на Балкану и у остатку Европе и из нехата у односу на његово ширење ван европских оквира, изазвано укључивањем Енглеске у сукоб.

На страни сила Антанте утврдио је, пак, покушај рушења мира откривши га у руској мобилизацији изведеној уз подршку Француске.

„Такви закључци, узети у цјелини, израз су ауторове тежње да установи удио у одговорности свих актера, без обзира на то да ли се ради о ратним побједницима или губитницима, што и јесте императив научног истраживања кривице за рат“, рекао је Буха.

Оно што је по оцјени Бухе специфично у Канторовичевом дјелу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вјештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.

Канторовичево дјело је дуго било у фиоци у Министарству спољних послова, далеко од очију јавности. Долазак Хитлера на власт затекао га је у Фиренци гдје је као гостујући професор држао семинар и управо је био завршио књигу „Дјело и кривица“, које је о сопственом трошку одбјавио у Швајцарској.

Херман Канторович је био међу првих 25 професора који су у новом режиму отпуштени са њемачких универзитета.

Преминуо је 1940. године у Кембриџу и његово вјештачење о кривици за рат било је готово заборављено, наводи Танјуг.

Спас је стигао са импулсом који је интересовању за узроке Првог свјетског рата дао почетком шездесетих Фриц Фишер и Фишеров први асистент Имануел Гајс је, истразујући у Министарству спољних послова, открио примјерак Канторовичевог рада.