Међу свештенослужитељима који су у прошлом, двадесетом вијеку началствовали у Саборној цркви Светог Архангела Михајла у Београду били су Јован Максимович, потоњи свети Јован Шангајски и Санфранцискански, Николај Велимировић, потоњи свети Николај Охридски и Жички и Иван Ускоковић, потоњи свети Мардарије Либертивилски и Свеамерички.

Његове нетељене мошти обретене су у мају 2017. године у његовој задужбини манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Сабора Српске Православне Цркве на редовном засједању маја 2015. године владика Мардарије Ускоковић први српски епископ амерички прибројан је сабору светих и молитвено се прославља 12. децембра на дан упокојења.

Цјелокупан живот Светог Мардарија од дјечачких дана, када је као средњошколац долазио у Саборну цркву као да је био одговор на литургијски возглас „Светиње светима“ којим се свештеник обраћа вјерном народу, и нама данас, позивајући да приступимо Светој Тајни Причешћа. Позив на светост ради заједнице са Светим, на живот за Христа и у Христу одредио је његов живот.

Иван Ускоковић је рођен у побожној и угледној породици од оца Петра (Пера), и мајке Јеле у селу Корнет у Љешанској нахији у Црној Гори 1889. године. Крштен је у сеоској цркви посвећеној Светом Ђорђу у чијој близини је био манастир који по предању потиче из доба Немањића. Остаци манастирског утврђења постоје и данас. Иван је прве школе завршио у Ријеци Црнојевића и на Цетињу. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери али није од њега добио благослов. Посјета са школом Ловћену „том словенском Парнасу“ и гробу Владике Његоша „јасновидог, бесмртног пјесника словенства“, како је владика Мардарије касније записао, „одредило је моју судбину“. Он је одлучио да оде у Београд на даље школовање што је за оно вријеме била ријетка прилика и прави подвиг. Мајка Јела је га испратила и благословила зато што није одлазио ради каријере и световних циљева него с жељом „да на један шири начин послужи духовним узорима нашег рода“.

Иван је као гимназијалац свако јутро на путу ка школи, као и свако вече по повратку из школе, одлазио у Саборну цркву и у њој се дуго молио с једном мишљу и жељом: да се замонаши. „Још у то вријеме, како је сам касније говорио, створио је навику да свако вече моли Бога да благослови службу Њему, Њему и Словенству – тако драгом моме срцу.“ Митрополит Димитрије је услишио његову молбу и написао му препоруку за владику жичког Саву. Иван је убрзо потом, без знања родитеља пјешице из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на празник Ваведења Пресвете Богородице уочи његовог шеснестог рођендана. Послије кратког периода искушеништва, као некад Свети Сава противно вољи родитеља Иван се замонашио у Светој царској лаври Студеница добивши име Мардарије. У Студенци је боравио годину и по дана и одлуком Светог синода Српске Православне Цркве шеснестогодишњи јерођакон Црногорске Митрополије одлази на школовање у Русију, за њега Свету Русију, у Москву, наводи портал Старатељство.

Његов дванаестогодишњи боравак у Русији био је много више од обичног школовања и био је обиљежен, баш као што се молио „Служењем Богу и Словенству “.

Као храбар и бескомпромисан војник Христов у току ове службе у Русији, и касније у Северној Америци, стекао је и много непријатеља који га нису могли зауставити ни поколебети. Похађао је и завршио семинарије у Житомиру (Украјина) и Кишињеву (Молдавија) и угледну Петроградску духовну академију и Правни факултет, црквено право. Вјеровао је у потребу јединства словенских народа, идеје пансловенства и по својим надахнутим бесједама био је познат и радо слушан у Петрограду и другим мјестима у којима је боравио. На његове бјеседе су долазили и чланови царске породице Романових, он је служио у Царском селу. Имао је част да служи у Феодоровском господаревом сабору, Знаменској цркви кад је долазио и причешћивао се Свети цар страстотерпац Николај са својом породицом. Написао је у току боравка у Русији неколико књига међу којима су „Завет Руском народу“, „Зборник проповеди“ и „Христов тихи угао“.