И уочи Велике Госпојине, великог празника код Срба, већина и не зна да је најљепша фреска 13. вијека управо Успење Пресвете Богородице, која је посвећена овом празнику, и то у Сопоћанима!

Величанствени Сопоћани чувају и српску Мона Лизу – фреску Светог Филипа, која је настала два вијека прије знамените Да Винчијеве слике. И не само то – преживјела царства, војске, па и вијекове без крова и под голим небом, Сопоћани и даље чврсто стоје да нама и читавом свијету свједоче ко смо и шта смо, да надвисују ондашње и садашње, Исток и Запад…

На 18 километара од Новог Пазара, мало изнад сопота (извора), који излијечи краља Уроша I Немањића, у тишини брда и зеленила смјестила се светиња. Урош Велики, који имаше рак грла, те га зато у народу и зваше Храпави, вјероватно није ни слутио да ће, градећи манастир Богу у захвалност што се ту излијечи, на извору Рашке, подићи уникат на понос свима нама.

Откад Урош подиже Цркву Свете Тројице, а бјеше то око 1265, коју су потоњи Немањићи дограђивали и још осликавали, било је овдје живо. Све до Велике сеобе Срба из 1690, када народ и из Рашке области побјеже преко Саве и Дунава. Манастир је запустио, а Турци су према цркви имали неку милост – нису дирали фреске, али јесу скинули оловни покривач. Сводови се урушише, а све до 1926. бјеше без крова. И мимо тога Бог је сачувао главне фреске, оштећене, али довољно добре да свједоче о овом чуду.

Манастир је данас дом свега седморице монаха, предвођених игуманом Теоктистом, а кроз храм нас проводи отац Зосим. На улазу, како то и бива, портрети краљевске породице – Урош са сином, потоњим краљем Драгутином, до њега краљица Јелена (Анжујска) с њиховим млађим сином, касније краљем Милутином, пред Богородицом и Христом на пријестолу. Драгутиново око уништено.

– Ово се десило током Другог свјетског рата. Злогласна Скендербег дивизија, која је и доста православног живља побила, тада је манастир опљачкала и убила монахињу Пелагију – вели монах Зосим.

Ту је и гроб Урошеве мајке – чувене Ане Дандоло, а над њим фреска Успење (смрт) краљице Ане. Она умире 1264, па на основу ове фреске се и датира изградња и осликавање храма, јер је уништено мјесто гдје је то писало. На фресци је цијела краљевска породица, па и Урошева кћи, принцеза Брњача.

– Остала је упамћена као значајна личност, али не знамо зашто, нема историјских извора. Насликана је и у Грачаници, Пећкој патријаршији и Дечанима. Гранични пријелаз Брњак, иначе, по њој носи назив – прича отац Зосим. Улазимо у централни дио храма. Најљепше од најљепшег.

Кад је црква саграђена, позадина свих фресака била је златна од листића искованих од новчића. А испод злата – сребро.

– Искују листиће од сребра, па преко њих те златне, па их ковањем споје и повежу се путем електрицитета. Сребро је, због специфичних својстава, омогућавало да се злато исполира до извјесне мјере. А по злату су били исцртани ситни квадратићи, који су давали изглед мозаика, а све то да, кад уђете у храм, немате доживљај да су фреске на зидовима, него у простору – објашњава отац Зосим.

И тако, и у 13. вијеку је била заступљена специфична „3Д технологија“, што би се данас рекло.

Али вијекови под голим небом однијели су злато, осташе само искрице, па кад је сунце, светлуцају зидови. Сад би облачно… А црнило по зидовима је заправо потамњело сребро. И ово има само још у Милешеви и у Грацу. Нигдје више у Европи. И, ето, зато су Сопоћани, први споменик културе из Србије на Унесковој листи, још од 1979.

– Фигуре су са израженом мускулатуром, али, за разлику од античке умјетности, гдје је акценат на тијелу, овде су прелијепе одежде пастелних боја. Оне нису јарке, не иритирају људски вид, већ дају умирујући, молитвени тон, а фигуре су благо савијене, што им даје духовни елеменат. И тијело и дух су у хармонији, ниједна страна није пренаглашена, али ни деградирана – прича монах. А онда долази она – композиција Богородичиног Успења. И званично најљепша фреска 13. вијека од Свјетске изложбе 1961. у Паризу. Величанствена, како је патријарх Порфирије написао на Инстаграму, обзнањујући почетак поста.

Обухвата цијели западни зид наоса, изузев најниже зоне, гдје су насликани ктитори и свети ратници, и гдје се водио и „рат“ за власт, јер је Драгутин касније кречио, па сликао себе као краља, али је прошао и тешко покајање због гријеха према оцу.

– Преливање колорита је изванредно и јединствено за Сопоћане. А ту је и динамика покрета, нема статике као у неким другим стиловима. И тај покрет није покрет немира, раздражености, већ молитвени, литургијски. Приказан је чин успења Богородице. У одеждама с крстовима су архијереји, с кадионицама врше опјело. На одру је уснуло тијело Дјеве Марије, а лијево и десно ученици и апостоли Христове вјере, који врше посљедњи цјелив. Изнад, у самом центру је Исус Христос у златној хаљини, окружен анђелима, који су као младићи с крилима и с упаљеним бакљама у рукама. Христос у наручју држи Богородичину душу, насликану у обличију бебе, што ставља акценат на њену девственост и свјетост – казује нам отац Зосим.

И та фреска гдје Христос држи малу Богородицу је инверзија уобичајене представе гдје она држи малога Христа. И као што је она унијела сина Божјег у земаљски свијет, тако он сад уводи своју мајку по тијелу у небески свијет.

– Личности које још увијек припадају земаљском, материјалном свијету насликане су у тој нормалној, линеарној перспективи, а они који су већ у царству небеском, као Богородичина душа или анђели, у инверзној. Христос је центар и духовне и материјалне димензије постојања и у њему се, као сину Божјем и богочовеку, уједињују људски и анђеоски свијет. Он чини управо да анђели буду близу и окренути ка нама – говори монах Зосим.

А онда долазе очи – јединствене, сопоћанске, које те прате непрестано. О њима ми је зборио и момак, муслиман из Новог Пазара, кога сретох у Истанбулу.

– Тај поглед, те очи, нестварно, да се најежиш. Увијек се дивим кад одем у Сопоћане – посрами ме што овдје никад нисам била.

Најбоље се виде на Светом Димитрију, који је на таквом мјесту да му можеш прићи са свих страна. Па кад га обиђеш у готово пуном кругу, останеш без даха. Мотри сваки твој корак. Али дах потпуно одузима он – апостол Свети Филип.

Српска Мона Лиза, односно њена претеча.

– На више мјеста насликане су те чудесне очи које нас прате погледом. Најочевидније је код Св. Димитрија, али Свети Филип је најзначајнији због љепоте, с те умјетничке стране, најљепше је лице овдје осликано – вели отац Зосим. Ту је и саркофаг у ком је сахрањем Урош И, а изнад ктиторска композиција – у наручју држи модел сопоћанске цркве. Десно су Драгутин и Милутин, а лијево, испред, његови отац Стефан Првовенчани и дједа Стефан Немања. Обојица насликани као монаси.

– Умјетник је тиме казао да је монашки чин већи од краљевске титуле. Сва тројица се држе за руке, као у колу. А заправо, отац узима сина и приводи га Христу, до кога је прва Богородица. И то опет има дубљи смисао – насљедници су били вјерни претку, одржали су традицију, вјеру, културу – све што народу даје идентитет, јер човјек је без идентитета као лутка или робот – прича монах Зосим.

Фреске чини још вреднијим то што у своме времену немају пандан ни на Истоку, ни на Западу. Ко их је осликавао, као што рекосмо, не зна се. Историчари умјетности веле – Грци, али монах Зосим каже да физиономија ликова не одговара медитераском типу човјека, већ динарском. Једно је ипак сигурно – мајстори су дошли из Цариграда, наводи Курир.

А сами Сопоћани, по градњи, спој су истока и запада – романика с елементима византијског.

– И Немањићи су то намјерно радили да би истакли своју независност и различитост и од истока и од запада. И ове фреске су изнад Истока и Запада, као што је данас и Новак Ђоковић изнад Истока и изнад Запада – заокружује монах Зосим причу. Облаци несташе. Засија сунце. И понека искрица по зидовима…