Најмлађа жртва муслиманског терора био је четворогодишњи Владимир Гајић.

Масакр у селу Кравица представља један од најмасовнијих и најбруталнијих злочина над српским становништвом у Подрињу. Посебну пажњу привлачи чињеница да је злочин почињен управо на највећи православни празник Божић.

Најмлађа жртва муслиманског терора био је четворогодишњи Владимир Гајић који је погинуо током избјеглиштва 1993. у Братунцу, док је најстарија била непокретна старица Мара Божић, стара 89 година.

Страдало је 162. Срба из овог мјеста и сусједних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић, 7. јануара 1993. године.

Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, гдје су звјерски убиле 49 мештана, од којих се седморо воде као нестали.

Муслимански војници нису имали милости ни према женама, ни према непокретним старцима а нису била поштеђена чак ни дјеца. Готово све жртве су убијене након заробљавања и стравичних тортура. Осим припадника 28. дивизије тзв. Армије БиХ у масакру су учествовали и бројни муслимански цивили, жене и малољетници. Неки чланови и чланице удружења бошњачких жртава више пута су се јавно током гостовања у емисијама хвалили како су 7. јануара 1993. учествовали у нападу на Кравицу али и на остала српска села.

Међутим, одбијају да кажу гдје су масовне гробнице и посмртни остаци убијених српских жена, цивила и заробљеника.

Напад на Кравицу представља чист пример агресије муслиманске тзв. Армије БиХ на подручја насељена српским становништвом и овај масакр има бројне елементе геноцида. Према изјави Зулфе Турсуновића и других учесника у масакру у селу Кравица, циљ напада на ово српско мјесто био је да се да се прошири муслиманска територија тако што би се Сребреница повезала са подручјем Кравице.

Муслимански војници на челу са командантом Насером Орићем, ратним злочинцем, са намјером су организовали злочин баш на овај велики хришћански празник јер су претпостављали да ће мјештани бити заузети обиљежавањем празника и да неће пружати отпор.

Једини циљ напада на Кравицу било је истребљење српског цивилног становништва.

Све жртве су били сасвим обични људи – сељаци, земљорадници, домаћице, пензионери…није ту било никакве организоване војске нити бригаде, ријеч је о цивилима који су били принуђени да бране своје животе, затим животе нејачи (жена, деце и стараца) и своја огњишта која су била нападнута. Међу 49-оро убијених је било 25 цивила, док су 24-оро били браниоци села. Веома је лицемјерно и незахвално говорити о ових 24-оро страдалника као о војницима јер ове жртве нису страдале у борбама већ су масакрирани на кућном прагу.

То су били такође цивили – земљорадници, пољопривредници, учитељи који су под пријетњом истребљења и геноцида били принуђени да узму оружје у руке како би одбранили себе и нејач од агресора.

Тога дана када је требало да Срби обиљеже најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цијело село је завијено у црно. Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дјете. Обдукцију убијених цивила радио је тим на челу са истакнутим патологом Зораном Станковићем који је још тада констатовао стравичне повреде код свих жртава. Мало ко је страдао само од метка. Готово све жртве су мучене и злостављане прије смрти. Око половине жртава, укључујући жене и старце, убијени су тако што су им након мучења одсјечене главе. То је иначе био ритуални метод убијања који је за бошњачке војнике тада имао симболички карактер а тај метод убијања су бошњачке фашистичке јединице примјењивале још током Другог свјетског рата.

Напад на Кравицу био је само један у низу добро организованих војих похода пар хиљада наоружаних „орићеваца“.

Након Бљечеве, Лозничке Ријеке, Загона, Крњића, Залазја, Магашића, Хранче, Подравања, Факовића, и Бјеловца, у црно је завијена и Кравица. Према ријечима неких преживјелих сведока, није познато да ли је било силовања али су многе жене мучене, злостављане и шамаране. Врисци и јауци заробљених жена и старица су одјекивали километрима. Неке су послије напада пронађене заклане, а неке се и данас воде на евиденцији несталих лица.

Непокретну Танкосаву Стевановић (54) муслимански војници су заробили да би је након страховитих тортура усмртили. Патолог је утврдио 17 убодних рана на њеном тијелу које су нанијете оштрим предметом, ножем или мачетом. Љубица Божић је испричала медијима како су јој муслимански војници убили супруга Стеву недалеко од породичне куће, док су њену непокретну свекрву Мару Божић (89) живу запалили након мучења.

Њени посмртни остаци идентификовани су тек 2006. на згаришту запаљеног дома. На листи несталих и даље се налазе Невенка Ђукановић (46) и Видосава Тришић (45) које су заробљене у својим кућама док су највјероватније припремале божићну трпезу. Невенкина сестра је чула приче како су несрећној жени након злостављања орићеви војници одсјекли главу.

Радојка Филиповић, неуморни борац за права жртава и искрени борац за истину, иначе предсједница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац, изгубила је током рата велики број чланова уже и шире фамилије. У Бјеловцу су јој убијени супруг, свекар и бројни рођаци а у Лозничкој Ријеци муслимани су јој убили неколико рођака међу којима је била и Верица Филиповић, дјевојка од непуних 17 година. У Кравици су муслимански злочинци убили Радојкину баку Крстину (81) и деку Негослава Ерића (80) које су након тортуре запалили у сопственој кући. Љубица Обачкић (75) је брутално убијена у породичној кући тако што су је изболи ножем у њедра а бројне повреде регистроване су и на глави.

Митруша Богичевић рањена је пред својом кућом а у крвавом нападу убијени су јој супруг Слободан и син Новица, дјечак од само петнаест година. – Ја сам изгубила мужа на кућном прагу. И син ми је био рањен, а изумро је поред мене на носилима. Ја сам рањена кроз обје ноге. Мене су одвезли у болницу, а њега на гробље, да га сахране… – рекла је ова жена. Радмилу Лукић (54) су муслимански војници прво измасакрирали па њено тијело бацили животињама а у нападу су убијени и Раденко Радовић (18), Драго Лазић (80), Владимир Стојановић (79), Мило Јокић (68), Васо Николић (73), Радоје Павловић (60), Митар Николић (66), Ристо Поповић (73), Крстивоје Ђукановић (60), Новак Симић (60) и многи други.

Анђа Ђукановић из Братунца 24 година трага за мужем Иваном који је нестао у Кравици 7. јануара 1993. године, након напада снага Армије БиХ. Кућа је изгорјела, а с њом и све успомене. Од њега има тек фотографију са личне карте коју је узела из полицијске архиве и џемпер пронађен у једној од гробница.

– Изгубила сам мужа, нестао 7. јануара ’93. Кад се то догодило, ја сам дошла кад су купљени мртви, лешеви кад су купљени. Само џемпер његов. Јер је био доктор, доктор Станковић Зоран. Он је би о ту и прегледао и ја кад сам отворила врећу видјела сам да нема ништа од мог мужа.

Пола вилице је било и ја сам извадила ону вилицу и кажем:’Докторе, ово мог мужа зуби нису.’ ’Како знаш?’ ’Знам, ја нисам са њим живјела пет дана, него сам живјела 14 година’, сјећа се Анђа.

Тражила је, каже, свуда и чула разне приче о томе да јој је муж жив. – Биле су приче жив је, овдје је, ондје – никад нигдје. Млад је он, 37 година његове младости. Бавио се грађевином. Био је добар мајстор грађевински, завршио ту грађевинску школу. Да ми је сазнати да ли је мртав, да ли је жив, да ли да се надје ишта од њига, није битно шта је. И данас даниле кажем и данас даниле ми је то тешко. Био је добар отац. Имам кћерку, остала од осам година иза њега. Он је стварно њу волио. Волио је и обадва сина. Имам два сина и кћерку. Волио је, какви, али… Вјерујте да ни слику његову нисам имала док нисам узела из СУП-а од личне карте. Погојрело све. Остали без ишта. Кад ми можемо да кажемо за њихове гдје су, наши кад могу да кажу за њихове гдје су, што и они не кажу за наше гђе су. Ми смо жртве све исте. И мајке све исто плачу, супруге исто, и дјеца и све. У том моме селу изгинуло је пет пари по два брата, отац и син, 46 жртава пало на Божић, на наш највећи празник коме се сви радујемо. 1992. 29. Новембра, тад је дошао у Шабац, ја сам била у Шапцу са дјецом у избјеглиштву, да види мене и дјецу. И од тада више никад. Никад више ништа – ни мртвога ни живога, ништа од њега. Само што сам тај џемпер пронашла. Ми нисмо били у завади, ни с ким се свадили нисмо. Да ти кажем искрено, у нас у том селу није ни било муслимана. Било је село до нас, било је испод нас села, али увијек смо били добри“ – кроз плач је испричала Анђа.

Насер Орић и његови саборци су приликом напада на Кравицу оскрнавили и запалили православну Цркву светих апостола Петра и Павла а масакрирали православног свештеника и једну жену која је тог јутра дошла на молитву. Свој болесни и безумни чин, орићеви војници су снимили камером. Приликом напада су оштетили и изломили готово све иконе, а драгоцдености и новац намјењен цркви покрали и опљачкали. Оскрнавили су и зидне фреске преко којих су исписали бројне погрдне и вулгарне поруке. Црква је готово у потпуности спаљена и демолирана а сличну судбину је доживело и сеоско гробље. Многобројна имовина Срба из Кравице коју су опљачкали орићеви војници, пронађена је у Сребреници у јулу 1995. године по уласку припадника српске војске у овај град, наводи портал истинаправда1000.

Убице из Кравице никада нису одговарале за почињене злочине а многи учесници масакра над Србима, као и њихови надређени, данас живе као слободни грађани – воде разне организације, обављају високе функције у Федерацији БиХ, уживају све привилегије друштва! Многи живе и расути по свијету у великом богатству а позамашан број њих се вратио у Братунац те се воде као повратници. Неки нападачи на Кравицу и починиоци тешких злочина умрли су природном смрћу након рата као слободни грађани. Други су, пак, страдали у јулу 1995. године и воде се као „жртве геноцида“.

Коришћени извори: Миливоје Иванишевић – „Хроника нашег гробља“