Први свјетски рат почео је 28. јула 1914, објавом рата Аустроугарске Србији, а вођен је између Сила антанте (Русије, Француске, Енглеске, Црне Горе и Белгије) с једне и Централних сила (Њемачке, Аустроугарске и Јапана). Антанти су још пришле Италија 1915. и Грчка 1917. године, а Бугарска је 1915. године ступила у рат против Србије и омогућила њену окупацију.

Српска врховна команда очекивала је да ће главни аустроугарски напад послије објаве рата услиједити преко Саве и Дунава, па долином Велике Мораве на југ. Распоред српских војних јединица на почетку рата био је заснован на тој претпоставци.

Рат од двије-три недјеље

Аустроугарска врховна команда, са своје стране, била је увјерена да Србија неће моћи да пружи озбиљнији отпор њеним трупама, па се одлучила да удари са запада, преко доњег тока ријеке Дрине. Оскар Поћорек је тврдио да ће рат трајати двије до три недјеље и да ће то бити „лака војничка шетња до Ниша“.

Аустроугарски војници су 12. августа код Лешнице прешли Дрину, а сјеверно од Шапца Саву. Зато је српска команда наредила да Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, с бока нападне непријатеља који је надирао ка Ваљеву.

Уочивши важност Цера у овим операцијама, Степа Степановић одлучио је да по сваку цијену, и што прије, овлада гребеном ове планине. Исто то је намјеравао и Поћорек.

„Господине мајоре, Швабе!”

Око три сата ујутро 15. августа 1914. кренула је Комбинована дивизија првог позива из Бањана код Уба на Цер. Послије цјелодневног усиљеног марша, око 23 сата, наишли су на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша.

„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога, пљусак је почео, којег је пратила вулканска грмљавина и заслијепљујуће сјевање. Вода нас је квасила са све стране… Одједном други војник, без даха и узбуђено узвикнуо: – Господине мајоре, Швабе!

Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер“, записао је капетан Јеша Топаловић.

Мали је Цер

У ноћи између 15. и 16. августа дошло је до жестоког судара двије војске, да би се временом битка све више распламсавала. Непрестано су увођене нове јединице и с једне и с друге стране. Готово током цијеле битке трајало је невријеме, па је један хроничар забиљежио: „Планина Цер проламала се од громова из облака, јаке пушчане, митраљеске и топовске ватре, звука труба и борбених поклича војника који су јуришали на непријатеља.“

Услиједили су окршаји уз наизмјеничне нападе и контранападе, да би четвртог, одлучујућег дана Церске битке, 19. августа, била извојевана побједа. Српске извиднице уочиле су одступање непријатеља, али нису знале да ли је ријеч о прегруписавању за нови напад или повлачењу. Аустроугари су искористили ову неодлучност да без додира са српским јединицама, у ноћи између 19. и 20. августа, одступе према Лозници и даље преко Дрине у Босну, наводи Курир.

Повлачење из Србије трајало је и наредних дана, а до 24. августа задржале су се још само малобројне трупе једног корпуса код Шапца, јер је начелник аустроугарског штаба Фон Хецендорф то изричито тражио како би „из политичких разлога претрпљени пораз маскирао држањем извјесног дјела српске територије“.

Чин војводе

Генерал Степа Степановић предложио је Врховној команди да прије непријатеља избије на Дрину, спречи му одступање и принуди га на предају. Из опреза, Врховна команда ово није прихватила, али је послије успешног командовања у бици Степа Степановић добио чин војводе.

Церска битка била је прва савезничка побједа над Централним силама у Првом свјетском рату. Имала је велики одјек у свјетској јавности, а у јесен 1914. многи странци су дошли у Србију нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ.

Ноћни судар

Степа Степановић (1874-1919) на почетку Првог свјетског рата, као заступник одсутног начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом српске војске. Послије Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и у страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично ријешио исход Церске битке. За ту савезничку побједу над Централним силама 29. августа 1914. године унапријеђен је у чин војводе.

Коњица је јуришала на воз

Један пук српске Коњичке дивизије је код жељезничке станице Дубље у Мачви напао воз пун војника који су из Шапца били упућени као помоћ аусторугарским снагама на Церу. Композиција је морала да се врати у у Шабац.