Сјећање на 3. август 1941. године у Санском Мосту

Присилно покрштавање Срба

Успостављањем усташке власти долази до масовног прогона Срба. Данас се многи питају зашто Срби нису пружили отпор за одбрану живота? Сви затвореници поручивали су породицама да се морају жртвовати, јер им пријети опасност од логора смрти. Наглашавају потребу да се пређе на ислам и католицизам, али католицизам је некако ближи, с обзиром на то да се ради о хришћанству.

На крају обављеног чина, свештеник нам је саопштио да то чини како би нас заштитио од логора смрти, а наша је обавеза да редовно долазимо недјељом на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор.

Други дан, 3. августа 1941. године, послије звјерског стријељања наших најмилијих, поручује католички свештеник Шеремет, да према распореду долазе породице на превођење у католичку вјеру, која је виша од православља. У јутарњим часовима одлазе породице Праћа, Лазић и Кристина Петковић, пјевачица.

Стижемо у цркву излуђени, понижени и увријеђени и клечимо испред олтара. Свештеник одржава мису и дијели нам крунице да се тако молимо Богу и наглашава да то чини да нас спаси од логора смрти иако смо хришћани. Свештеник нас причести по католичком обичају: „Здраво Марија, милости пуна, Господин са тобом“. Захтјева од нас да редовно долазио на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор са католичком децом. Пуни страха прихватили смо његово наређење.

Мису је с времена на вријеме прекидао један дјечаћић, од двије године, Радослав – Раде Лазић, урликањем и плачем, што је одзвањало у цркви. На питање свештеника зашто дијете плаче, ја и моја сестра Борка одговарамо: „Али мали Раде све више рида и све нас још више растужује.“

Након обављеног превођења у католичку вјеру, сви у црнини, одлазимо кући, а мали Раде и даље завија као вук у шуми. Није се могао утјешити. Сви плачемо и питамо се: зар је морало превођење у католицизам кад смо и ми хришћани, истих обичаја и празника?

На то питање нема одговора, јер је наређење Павелића и усташке власти да Србе треба побити, нешто превести у католицизам, а нешто протјерати у логор. Враћамо се кући. Утјехе нема него редовно долажење недјељом у цркву са својим добрим другарицама и друговима и молимо се Богу по њиховом католичком обичају.

Овдје желим да подсјетим и на судбину Радослава Лазића. Проф. др Радослав Лазић, угледни редитељ, театролог, професор Универзитета, данас живи у Београду, познат као угледни xуманиста, научник и писац, и до краја живота ожалошћен непреболном трагедијом геноцида над српским народом, од стране хрватских и муслиманских усташа злотвора, јер је на Шушњару у Санском Мосту, 1. и 2. aвгуста 1941. изгубио оца Панту, шефа жељезничке станице и два брата, Бранка и Обрада – Свилу, ученике приједорске Гимназије. Данас, послије 72. године од њихове трагедије, недавно је разбијена и уништена спомен-плоча с њиховим часним именима, на стравичном гробљу Шушњар, од стране звјерских потомака из Федерације Босне и Херцеговине.

Извор: СРБИУБИХ