Сремски фронт је отворен само три дана након ослобађања Београда, тачније 23. октобра 1944. године. Пробијен је 12. априла 1945. године. Звали су га кланицом српске омладине!

Мобилисани су голобради младићи који су чинили већину састава 11 партизанских дивизија које су дуже или краће времена учествовале у, како се говорило, најтежој и најдужој бици на територији Југославије против њемачких нациста који су пружали жесток отпор у садејству са усташама и домобранима НДХ у сремској равници.

– Мобилизација је вршена по прописима Краљевине Југославије, а регрутовани су младићи који су напунили 18 година – тврдио је за Експрес пуковник Јован Радовановић, учесник Сремског фронта и некадашњи борац 21. Српске дивизије.

Међутим, многи су свједочили да је било још непунољетних дјечака које су на фронт одводили из школских клупа.

– Завршио сам тек седми разред гимназије и нисам имао 18 година. У Првој београдској гимназији подјелили су нам пушке и пјешке спровели на Сремски фронт – говорио је ратни војни инвалид Љубинко Почековић.

Забиљежено је и да је драмски писац Душан Ковачевић испричао да је његов отац са непуних 18 година одведен из шабачке средње школе на фронт гдје је потом рањен.

Сремски фронт и мобилизација српских младића се неријетко доживљавају као завјера Јосипа Броза Тита против Срба и Србије.

– За мене је то више била небрига партизанског врха према жртвама, него завјера. У њиховој идеолошкој борби жртве немају ону цијену коју би реално требало да имају. То се јасно види из њихових наређења. Они не придају много пажње класичним методама за смањење губитака, него широко користе „људски материјал“. Тај систем ратовања овдје је донијела Црвена армија – казао је историчар Бојан Димитријевић, који се не слаже да тезом да је слање српских младића на Сремски фронт резултат Титове освете:

– Најмање је Титова освета. У суштини је то освета српских комуниста који су 1941. и почетком 1942. били протјерани из Србије, као и њихових кадрова који су овдје преживјели окупацију.

Доктор Предраг Бајић, виши кустос-историчар Музеја Војводине, раније је за ББЦ на српском, рекао да то није био јединствен фронт, већ једна линија положаја која је ишла, грубо речено, од Београда до Винковаца.

Формирале су га њемачке јединице које су се повукле из Београда и оне са подручја Славоније и околних дијелова под командом Друге оклопне армије. Процијенивши опасност која им је пријетила од надирања снага Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије, Нијемци су већ крајем септембра и почетком октобра 1944. почели изградњу одбрамбених положаја у Срему.

Успостављено је седам одбрамбених линија, од истока, ка западу, које су имале шифроване називе – браон, зелена, жута, црна, црвена, Нибелуншка и још једна зелена линија. Главни положај њемачке одбране, истиче Бајиц, био је на шестој, Нибелуншкој линији, која се од Босута до Дунава протезала у два реда, уз данашњу границу Србије и Хрватске, објавио је Курир.

– То је била континуирана борба јер је Хитлер наредио да се граница НДХ брани као граница Њемачке – истиче Бајић и додаје да су главни разлози овакве одбране положаја у Југославији била налазишта нафте на југозападу Мађарске, око Велике Кањиже и сусједних мјеста:- То су била посљедња нафтоносна поља која су остала Нијемцима пошто су изгубили она у Румунији и давно на Кавказу. Брањење те зоне било од виталног интереса за читав Трећи рајх, ту није било помјерања ни стопе.