Кнез Србије успио је да 1830. од турског султана издејствује самоуправу за земљу.

Милош Обреновић

Милош Обреновић рођен је 18. марта 1780. у Горњој Добрињи код Пожеге, а умро 26. септембра 1860. у Београду.

У младости је био слуга једног богатог трговца стоком са Златибора. Због показане храбрости у Првом српском устанку Карађорђе га је наградио управљањем Ужичком нахијом. Када је устанак пропао, Милош Обреновић је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Настојећи да га придобију за себе, Турци су му дали звање оборкнеза Рудничке, а затим и Пожешке и Крагујевачке нахије.

На Цвети, 23. априла 1815, Милош је стао на чело Другог српског устанка. Послије војничких успјеха, до изражаја су дошле и његове преговарачке способности. Упорном и лукавом дипломатијом, неријетко и уз подмићивање турских великодостојника, издејствовао је од султана признање основних елемената државности за Србију, а доцније и наслиједно кнежевско достојанство. Потенцијалне конкуренте за власт међу Србима је уклањао. Зато је наредио и Карађорђево убиство.

Хатишериф и аутономија

Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о дјелимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф, а посебним бератом њему је признато наслиједно кнежевско достојанство. Захваљујући Милошу као владару, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Њемачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију почели да долазе љекари, професори и инжењери. Привреда цијеле земље је унапређена.

Кнеза Милоша српски историчари сматрају највећим владаром обновљене Србије, али је наличје његове владавине било тамно.

Вук Караџић, који је био жестоки кнежев критичар, забиљежио је да је Милош Обреновић одрастао чувајући туђе козе, па 1815. није имао ни 200 дуката да откупи своју слободу од Турака, већ је морао да их позајми. А када је као кнез 1839. напуштао Србију, у готовом новцу је имао пола милиона златних дуката, од чега је 20 година лагодно живио у изгнанству у Европи, подсјећа Курир.

Важио је за једног од најбогатијих људи на Балкану, а код њега су се задуживали “сви виђенији Турци у Србији, паше сусједних пашалука и барон Сигентал, командир Варадинске генералне команде аустроугарске војске”. У питању су заправо били “политички зајмови”, на које је кнез Милош, “попут зеленаша, убирао велики интерес у противуслугама политички моћних људи”. Богатство је стекао захваљујући свом положају, који му је омогућио да узме у закуп царске порезе и царину и уведе трговачке монополе, али и једноставном пљачком народа, како је говорио Караџић.

Сукоби у земљи

Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дијели власт, због чега је против његове владавине било подизано неколико буна. Због отпора доношењу устава, 1839. је био принуђен да абдицира и напусти земљу. Након деветнаест година изгнанства, започео је другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860. Наслиједио га је син Михаило. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.