Српско-турски рат у средњем вијеку трајао је од 1343. до 1371. године и окончан је пропашћу средњовјековне српске државе.

Најстарији српски извор „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба наводи намјеру деспота Угљеше Мрњавчевића да, заједно са својим братом краљем Вукашином, истјера Турке из Македоније. Турске територије на Балкану у то вријеме нису биле велике, али су Османлије држале неколико добро утврђених градова, између осталог и Дринопоље, што им је представљало добру основу за даља освајања. Угљеша је одлучио да искористи заузетост султана Мурата у Малој Азији да би освојио Дринопоље, које је чувао мањи турски гарнизон под командом Лале Шахина.

Прије битке

Срби су се улогорили на дан хода од великог утврђеног града Једрена, поред мјеста Черномен на ријеци Марици. Ту су примили изасланике Лале Шахина, који је, према неким турским архивама, Мрњавчевићима предложио да им се преда ако они одустану од напада и разарања града. Његови изасланици, међутим, имали су задатак и да шпијунирају противника, па су уочили да су Срби, због своје бројне надмоћности, толико увјерени у побједу да чак нису поставили ни страже око великог логора.

Како је текла битка

У ноћи између 26. и 27. септембра 1371. године турска војска неопажено је опколила српске снаге. Прије сванућа почео је општи напад, који успјех, између осталог, дугује и изненађењу и паници који су захватили неприпремљене српске ратнике. Турски хроничар биљежи да „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали, те општу забуну увеличавали… Када је почело свитати, Срби су жалосно грунули у бјекство, мада их нико није гонио…“ А српски средњовјековни писац монах Исаија каже да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умријеше, други у ропство одведени бјеше, а неки од њих спасоше се и бјекством дођоше“. Угљеша Мрњавчевић је тешко рањен у боју и од рана је преминуо па је сахрањен у мјесту званом Хараманлија. Вукашинов гроб се не зна. Према народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу“, рањеног Вукашина носила је „мутна и крвава Марица“, све док га није убио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела“.

Шта је било послије

Српски је пораз био је потпун, али га Турци нису одмах искористили, највише зато што им се добар дио војске није налазио у Европи – главнина турске војске, заједно са султаном Муратом, ратовала је тада у Анадолији против супарничких селџучких бегова. Осим тога, Турци ни сами нису били потпуно свјесни коликог је обима њихова побједа на Марици. Тек неколико година касније они су своје снаге усмјерили на Балкан, наводи Курир.

Посљедице

У боју на Марици турска сила је сломила најопаснијег војничког противника на Балкану. Само 16 година од смрти Душана Силног, његово царство се распало, а Марко Краљевић, браћа Драгаш, деспот Јован и господин Константин Дејановић, у Македонији, као и војвода Богдан, постали су Муратови вазали. Владимир Ћоровић пише: „Пут за даља освајања био је отворен све до Мораве на сјеверу и Неретве на западу. Србија је овим ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је послије тога не само недостајала снага недавног Душановог времена него и вјера у њу… Од те године почињу Турци да шире своју власт над Јужним Словенима.“