Радосав Вићентијевић из Доње Дубнице код Подујева успио је да побјегне из албанског заточеништва 1999. године. Припадници такозване ОВK су га неколико дана мучили. Успио је да се ослободи и побјегне, али посљедице има и данас.

Од тренутка када га је неколико припадника ОВK отело из аутомобила испред Подујева почела је животна драма Радосава Вићентијевића. При покушају првог бјекства пуцали су, метак му је окрзнуо главу, ухватили су га и одвели у скровиште на Бајгору.

Првог дана су ми избили девет зуба, од девет нашао сам седам на патосу кад су престали да ме туку, имам их још у кући, а два сам прогутао. Послије сам видио колико ми фали зуба. Нису имали обзира гдје туку, гдје стигну. Највише боле табани – испричао је Радосав Вићентијевић из Доње Дубнице код Подујева.

Вићентијевић је тада имао четрдесет година, захваљујући снази издржао је мучење. Имена отмичара позната су полицији, али је све стало због НАТО бомбардовања.

Нађем жицу од неког приручног купатила, једног момента се отворим. Kад сам отворио лисице, затворим, послије проблем, па два сата не могу. Ухватила ме нервоза, па псујем сам себе. Сам се закључам и једног момента отворим, али опет не могу да бјежим го и бос – каже Вићентијевић за РТС.

Сјећа се да је мучен од 17. до 21. марта.

Претпосљедњег дана један од команданата ОВK му је рекао да ће наредног дана бити убијен. Одлучио је да поново бјежи.

Окренем браву, загребем ноктима, изађем. Kад сам изашао, видио сам отворена врата, она су лимена. Нисам смио да идем путем, некао је вукао дрва, имало је и пртине, али сам ишао гдје иду дивље свиње, с брда на брдо, све вијенцима, гдје иду вукови – сјећа се Вићентијевић.

Изнемогао од батина и хладноће успио је да стигне до Подујева, гдје су биле српске снаге. Полиција га одвози до Kуршумлијске Раче, а потом у Ургентни центар у Београду.

Лијечио се дуго. Нарушеног здравља живи у Борчи од минималне пензије. Никада није добио никакву помоћ, јер нема легитимацију расељеног лица.