Чачанска Црква Светог Вазнесења Господњег једна је од најстаријих у Србији, са историјом дугом 800 година.

Црква је кроз своју бурну историју била и манастир, потом џамија, а сада је парохијска црква. Као манастир, задужбина жупана Страцимира, брата Стефана Немање, била је четврта у рангу српских богомоља средњовековне Србије уз Хиландар, Студеницу и Ђурђеве ступове.

Свједок ере Немањића

Историја тог храма веома је бурна и готово невјероватна. Настао је као краљевски манастир, будући да је задужбинар био из владарске куће, а о томе сведочи и да има две куле звоника, што је у средњовековној Србији Немањића био симбол владарске задужбине.

Чачанска црква први пут је тешко оштећена послије пада српске деспотовине под турску власт 1459. године, а у 16. вијеку претворена је у џамију. Колико су је и Турци сматрали значајном, сведочи и чињеница да је названа царском освајачком џамијом.

Православни храм поново постаје послије аустријског-турског рата (1716-1718), али само на две деценије, јер је Турци поново претварају у џамију послије новог рата (1736-1739). Устаници током Првог српског устанка ослобађају Чачак 1805. године и црква је поново враћена православљу. Међутим, ни то није дуго потрајало па је послије пропасти устанка 1813. Турци поново претварају у џамију.

Старија и од Студенице

Пошто је Србија хатишерифом 1830. фактички добила независност, џамија је напуштена, а њена обнова у цркву почиње 1834, наводи портал Лепоте Србије.

Поред веома вриједног иконостаса, у чачанској цркви Светог Вазнесења Господњег чувају се и вредне рукописне књиге. То су Чачанско четворојеванђеље, које је настало средином 16. вијека, те Тројичко четворојеванђеље, написано крајем 16. века. Из ове цркве потичу и два звона из 15. вијека, која су откопана у 19. вијеку и данас се налазе у Народном музеју у Чачку.