И славни четнички војвода и чувени партизански херој погинули су у борби против њемачких окупатора, а повезује их невјероватна игра судбине.

Њемачки гелер 1943. године убио је Иву Лолу Рибара, омиљеног партизанског команданта, баш као и Војислава Воју Танкосића, легендарног мајора српске војске 28 година раније. Шрапнел луталица, ипак, није једино што повезује ова два човјека и два велика рата. Животе Лоле Рибара и Воје Танкосића, показаће се, повезује невјероватна игра судбине, а између живота и смрти, љубави и патњи, лебди издаја.

Одбио Принципа

У Трстенику октобра 1915. испустио је душу легендарни јунак, четнички војвода, мајор српске војске Војислав Воја Танкосић. Ту, на паланачком гробљу, тајно је и сахрањен, али вјечни мир ту неће наћи.

Његов живот је ратни роман. Као млади потпоручник, са свега 23 године, учествовао је у завјери против краља Александра Обреновића у Мајском преврату 1903. Командовао је водом који је стрељао браћу краљице Драге, Никодија и Николу Луњевицу, а вјерује се да је овај чин, на своју руку, организовао сам Танкосић. У зиму исте године ради на организовању четничких акција у Македонији. Априла 1905. ратује на Чекопеку, а након склапања српско-бугарске царинске уније јула 1905. године Танкосић је повучен у Србију и одликован Орденом Карађорђеве звезде.

Већ 1908. Шиља, како су га због слабе физичке конституције звали рођаци и пријатељи, води напад на бугарску чету у селу Страцину, што умало није изазвало српско-бугарски рат. Послије анексије Босне и Херцеговине основао је Танкосић у Прокупљу четничку школу. Сматрао је да је сукоб са Двојном монархијом неминован. Један је од оснивача моћне организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука. О њему ће др Ситон-Вотсон написати: „Његове пустоловине по Старој Србији и Македонији начинили су га популарним, нарочито међу разбарушеним дијелом великошколске омладине у Београду.”

Уочи Балканског рата марта 1912. поново обучава добровољце у граничном штабу. Стизали су из готово свих крајева Балкана, али је Танкосић од две хиљаде пријављених, одабрао њих 245. Због слабашне конституције, одбио је тада и Гаврила Принципа, али ће их историјски оркани опет спојити. У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом. Танкосићеви четници су први ушли у Приштину, а он је, поред чина мајора, по други пут окачио Карађорђеву звезду. Легенда о Танкосићу расте за његовог живота, а његови борци, комите, у Воју су имали безгранично повјерење и није било четника „који не би живот положио за њега”.

„Мир је њему мрзак”

Учествовао је у обуци младобосанаца за Сарајевски атентат, пребацио их је наоружане преко Дрине. Послије хитаца које је исти онај Принцип којег Воја није примио у четнике испалио на Франца Фердинанда, Аустроугарска шаље српској влади ултиматум који садржи и захтјев да се одмах ухапси Војислав Танкосић. И бива кратко ухапшен, али Велики рат почиње, а Војислав му хрли у сусрет. Како су говорили у то вријеме, „мир је њему био мрзак”.

Танкосић је последњу битку водио у Игришту, код Великог Поповца, октобра 1915. године. Суочен с далеко јачим непријатељем, Воја је одлучио, шта друго него да – нападне. Саборцима је рекао: „Јунаци, за мном ко хоће да погине.” И четници су као један кренули за командантом који је презирао смрт. Шрапнел је на мјесту убио двојицу добровољаца, а осморицу ранио. Међу њима и Танкосића. Кугла му је с леђа пробила груди. „Уједоше ме”, рекао је и клонуо.

Четници, Мустафа Голубић, Ристо Тохољ и Ђуро Шарац, иначе трстенички зет, тешко рањеног су га носили неколико километара у шаторском крилу, а потом возом пребацили до Трстеника. Умро је послије два дана у привременој болници у згради Основне школе „Свети Сава”. Сахрањен је тајно на трстеничком гробљу.

Паланачко гробље

Окупатори никада нису престали да траже Воју Танкосића, сматрајући да је директно одговоран за атентат на Фердинанда у Сарајеву. Ултиматум је претворен у хајку на мртвог човека. У окупирани Трстеник је децембра 1915. допутовао детектив пештанске полиције, под чијим је надзором извађено тијело из раке, идентификација, фотографисање… Будимпештански лист Аз Ест је објавио фотографије са ексхумације уз пропратни текст: „Мајора Танкосића је сустигла казна. У нашој балканској офанзиви он је погинуо. Срби су, међутим, причали да је жив. Да би ставили тачку на српску легенду, Врховна команда је наредила ексхумацију Танкосићевог тијела ради потврде идентитета.” Тијело Воје Танкосића, како су причали Трстеничани, развлачили су пси луталице. Остало је питање – ко је окупаторима одао Танкосићев гроб.

– Писац др Радован Перовић Тунгуз, иначе син хајдучког харамбаше и херцеговачког устаника Пере Тунгуза, у београдској штампи оклеветао је 1919. године трстеничког апотекара Светолика Трајковића да је Аустроугарима одао гроб Војислава Танкосића. Оптужбе Тунгуза одмах су у штампи демантоване, а било је доста Трстеничана који су свједочили да Трајковић није издајица. Неки лични, ранији сукоб или нетрпељивост повод су да Тунгуз обиљежи Трајковића као издајника. Истина, Трајковић је убрзо послије ове афере напустио Трстеник и преселио се с породицом у Врњачку Бању, гдје је имао апотеку и виле. Не вјерујем да је Трајковић одао гдје је сахрањен Танкосић, јер би га Војини четници сигурно послије рата осветили. Светолик је био патриота и име кћерки Слобода дао је по дану ослобођења Трстеника – прича за Курир Иван Величковић, библиотекар Завичајног одељења Библиотеке „Јефимија” у Трстенику.

За Славишу Павловића, писца историјско-документарне књиге „Ратници Црне руке”, међутим, дилеме нема ко је издао мртвог мајора.

– Да, Трајковић је одао Аустроугарима гдје је гроб Војислава Танкосића. Јесу га сахранили његови војници, али су се они повукли када је Трајковић показао гдје је сахрањен Танкосић. Уосталом, постоји и фотографија – каже Павловић за Курир.