Данашњи датум, 1942. година, хладно јутро, полиција независне државе хрватске наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“.

У 4 сата ујутру у град су се сливале колоне српских заробљеника из логора, касарни и затвора. На обали Кулина Бана чекао их је „воз смрти“ који је из Сарајева путовао за Јасеновац.

У колони је било око три хиљаде, углавном младих људи. Разјарени усташа пред колоном узвикивао је:

„Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“

На вагонима је писало „седам коња, или четрдесет војника“ , али су усташе у један вагон уводиле и по две стотине заробљеника.

Гладни и жедни, на путу према јасеновачком казамату, заточени Срби падали су у кризе због страха и неизвјесности. У том општем хаосу, један затвореник, иако у грчу и немоћи, из поноса и пркоса, из срца и душе, запјевао је:

„Прољеће на моје раме слеће,

Ђурђевак зелени,

Свима осим мени…“

Због ове пјесме усташе су затвориле шибере на вагонима, а затвореници збијени једни до других, на малом простору, остајали су без ваздуха.

Од 3000, колико их је кренуло из Сарајева, у злогласни Јасеновац стигло је 2000 душа, а само њих 200 преживјело је тортуру.

Захваљујући преживјелим, међу којима је и професор Жарко Видовић, истакнути историчар и филозоф, знамо за овај догађај и настанак тужне пјесме српских заробљеника – Ђурђевдан.

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић, обрадио је пјесму која је постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.

На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за „воз смрти“ и за право значење ове пјесме. Свједоци смо да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и подигнуте руке.

За промјену, било би добро када бисмо почели поштовати нашу прошлост, јер то је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови, крвави, Ђурђевдан.

Извор: otacastvo