Анонимна писма била су отровна, телефонски позиви вулгарни, а бојкот брачног пара толико јак да су на дочеку Нове 1954. с њима сједили само Ђилас и његова жена.

Петар Пеко Дапчевић, рођен 1913. године, био је шпански борац и чувени партизански војсковођа из Другог свјетског рата који се истакао у биткама на Неретви, Сутјесци и у ослобођењу Београда. Двадесетог октобра 1944. пјевало се на Теразијама: „Црна Гора Пека роди да Београд ослободи“.

Послије рата имао је чин генерал-пуковника ЈНА и био је на положају начелника Генералштаба Југословенске народне армије. Као такав, и још висок и лијеп, важио је за једног од најпожељнијих нежења у Београду.

Био је свестан тога и није му се допадала таква улога. Писац и Титов преводилац Иван Ивањи, поуздани свједок, биљежи како се њему и још неким младим пјесницима у кафани Пеко жалио: „Мене нико не воли. Воле моју славу, мој чин, моја кола, али мене воли само мој пас… ког ми је Тито поклонио“, додајући да га је то зачудило, јер мушкарац који је изгледао тако добро као Пеко „може ваљда да обори с ногу сваку дјевојку, без обзира на славу, чин, новац или кола“.

У љето 1952. године Пеко Дапчевић љетовао је у једном дубровачком хотелу само за високе комунистичке функционере, а испред хотела је сниман филм „Сви на море“, с лијепом и младом Миленом Врсајков у главној улози. Међу њима се родила љубав, а затим су се и вјенчали.

Тај брак, међутим, наишао је на оштру осуду супруга других руководилаца. Одбацили су је као страно тијело јер је била без ратних и револуционарних заслуга. Вјероватно су се и саме осјећале угроженим, уплашене да их мужеви не замјене млађима.

Пеко Дапчевић је током рата био у љубави са Станом Томашевић, првом женом коју је Тито поставио за партизанског комесара. Одликовала се храброшћу, али и изразитом љепотом, па је њена ратна фотографија коју је начинио један британски фотограф обишла свијет. Називали су је „Титовом манекенком“.

Ништа од тога јој, међутим, није вриједило. Пеко је изабрао жену која је имала 11 година кад је почео рат.

Анонимна писма Милени била су отровна, телефонски позиви вулгарни, а бојкот легендарног команданта и његове 17 година млађе супруге био је толико јак да су на дочеку Нове 1954. године у Клубу књижевника с брачним паром Дапчевић сједили само Милован Ђилас и његова супруга.

Ђилас, Пекин ратни друг, осјетио је потребу да о томе напише политички текст. Већ почетком јануара 1954. под насловом „Анатомија једног морала“, између осталог, описао је понашање „неких високих функционерки и супруга високих функционера“ (Ивањи помиње жене Тита, Ранковића, Кардеља):„Нарочито су биле извјештене у суровости оне које се нијесу могле похвалити за своју младост врлинама које су тражиле од других, од невјесте. Једна је рекла, имитирајући слабу литературу: ‚Просто осјећам одвратни задах разврата ако сам с њом у истој просторији.‘ А једна друга, која је проживјела младост у оном времену када се у Скоју ослобађање од ‚буржоаских‘ моралних предрасуда дјевичанства и вјерности сматрало првим знаком женске еманципације, рекла је: ‚Више се не зна ко су наше другарице! Не разликује се ко је курва, а ко је другарица.‘ А једна опет: ‚Њено занимање је такво да може бити само курва‘…“

Обрачун с Ђиласом

А 16. и 17. јануара – нешто више од двије недјеље послије тог дочека Нове године – почео је политички обрачун с Ђиласом, који ће га, у финалу, одвести на робију.

Пекин положај био је сложен: његов вољени, млађи брат, пуковник Владо Дапчевић, начелник Управе за агитацију и пропаганду ЈНА, 1948. изјаснио се за Стаљина, а 1950. покушао је да побјегне из земље и био осуђен на двадесет године робије.

У обрачуну с Ђилсом је ћутао – није могао против њега, али ни против оног што је Тито одлучио. Послије скандала због Ђиласа и „Анатомије једног морала“, Тито га је смијенио с мјеста начелника Генералштаба ЈНА и послао за амбасадора у Грчкој. Умро је 1999. године. Милена је остала уз њега до краја.