У једној од најстаријих фуруна у Шумадији хљеб пекли четници, партизани, фашисти и Руси за вријеме Другог свјетског рата. Прва кућа на имању изграђена прије око три вијека, друга прије 200 година, бунар 1942.године…

„Причао ми деда да су Нијемци били најуљуднији и најкултурнији. Они нису тражили ништа. Само фуруну. Ложили сами, стражу кажу ниси могао да примјетиш када се промијени. Јесу били злочинци, ал причам како је било око фуруне. Ови наши, како која војска прође тако и узима и одводи. И оца и стрица су одвели у партизане и четнике. И тјерали су народ да им пече хљеб, гибанице.. – прича нам Милутин Степановић – Чика Чоја, (69) глава куће, који памти приче својих дједова.

Када су се Степановићи, а има тога и у записима прије три вијека, доселили из Сјенице у ово шумадијско село, саградили су велелепну кућу, која и дан данас, иоако оронула, због своје архитектуре краси ово село ушушкано између шумадијских брда.

Кућа је грађена од печене цигле, сламе и креча, са огромним дрвеним гредама, а сам темељ урађен је од камена. Очигледно да је њен зидар био добар зналац, јер ова три вијека „кућа није ни мрднула, иако ни један ексер није употребљен у њеној градњи“.

Од огромног подрума, гдје и данас стоје разбоји и вуновлачаре, излази се горе, на огромни доксат украшен луковима.. Собе су простране, добро изоловане прућем, пјеском и циглом, ред по ред…

„Само је кров попустио и њега смо замијенили старом ћирамидом, било је ту нешто мало, остало сам нашао по селу. У Драчи је имало четири овакве куће, једна се срушила, три су остале. Да има памети да нам држава помогне да се све обнове, од села би могао туристички рај да се направи“, прича нам надалеко познат Чика Чоја.

Претпоставља да су пушница и фуруна настале баш када и кућа, по материјалу од којих су прављене. И сад се суши месо у вријеме наше посјете. Пушница је од исте оне печене цигле од прије 300 година, а одмах поред ње и фуруна.

До скора ту је био једна велика метална плоча, која ју је раздвајала практично на два дијела. Доле испод је ложиште. Када се запали ватра и дрвима или угљем достигне одређена температура, врата се обложе блатом, а хлеб и гибанице пекле су се изнад на том металном дијелу, од којих пет – шест метара квадратних.

„Практично му то дође ко рерна данашња“, кроз смех каже Чика Чоја, чији је дједа Богдан, кога су Првом свјетском рату депортовали у логор у Њемачку, дочекивао све војске у Другом свјетском рату, да ту пеку хлеб. Знао је добро њемачки језик.

„Питали га фашисти да ту испеку „ћурку“. Он им на перфектном њемачком одговори да се ту „пеку само мачке“. Цијели дан су се убјеђивали са њим да не једу мачке. Терао је шегу. Послије су Нијемци схватили да се шали и испричао им је гдје је све био у Њемачкој. Дједа је био врхунски столар. Што око види рука направи. До скоро су његове грабуље по селу користили и по 90 година старе“, каже наш саговорник и чега год се дотакнемо по пространој окућници има своју историју.

Липа, разграната и једна од већих у Шумадији, не зна се колико је вијекова стара, бунар је саграђен 1942.године, на седмом метру је нађена вода, овдје на брду, прва жица… Другу су пронашли на четрнаестом метру и толико је бунар дубок… Никада није пресушио.

Овде се и сада гаје краве, баш у вријеме Курирове посјете домаћинство је постало „богатије“ за једно теле. Мишко је баш крупан, има педесетак килограма и десетак дана је мучио мајку приликом телења.

Иначе, доле, код друге куће, уз њу је саграђена мљекара – остава гдје су се чувао сир, кајмак, месо… Саграђена је пре око 200 година. И дан данас, у млекару, кроз плетену жицу, којом је заштићена „ни мува не може да уђе“.

„Тада се све радило темељито. Можемо много да научимо, а да научимо мора да сачувамо. А без државе то не можемо. Све кошта. И не требају нам сложени радови. Памти се у Шумадији како се цигла пекла, има хвала Богу људи који знају и да греде сложе. Воље само треба“, прича Чика Чоја.