„Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање“, рекао је владика Николај Велимировић у говору на Видовдан 1916. гододине у Лондону.

Ево шта је још рекао:

Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигдје ни зрачка свјетлости. Сва је свјетлост побјегла са земље на небо и једино нам одозго свијетли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вјери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог љета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Ђорђем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи!

Цијели дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоцјенијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази.

Видио сам да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донијетим из најскупоцјенијих рудника Европе и Азије. И увјерио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и љепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћеле кула. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет вијекова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога дједе, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет вијекова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живјела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно стољеће, него за сва она стољећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бијела и црвена стољећа, у којима је Европа, вршила реформацију вјере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију цјелокупног живота. Ријечју. Када је Европа, вршила смјело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, тјелесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште.

И другом ријечју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе.

У то вријеме, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Гдје су? Изгинули, бранећи Европу. Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг”, подсјећа на говор владике Николаја портал Српска историја.