У бици за Београд у октобру 1944. године учествовало је 40-50 хиљада партизана, око 30.000 црвеноармејаца и 40-60 хиљада њемачких војника. Погинуло је 2.953 бораца НОВЈ и 976 црвеноармејаца…

Борбе су вођене за сваку зграду, а некад се напредовање између два кућна броја мјерило данима. Посебан значај имало је освајање палате „Албанија“, и истицање тробојке са петокраком на њеном врху, јер је тада са своја 53 метра и 13 спратова била највиша зграда у Београду, видљива са свих страна.

Увече 19. октобра „Албанија“ се нашла на мети пушчане паљбе Прве пролетереске бригаде из Коларчев, и у унакрсној ватри совјетских тенкова са Трга Републике и са Теразија, који су гађали митраљеска гнезда у згради.

Користећи њихову ватрену заштиту, кроз улаз из Кнез Михаилове зграду су упла четири борца Осме црногорске бригаде: командир 2. чете Момо Јокић, десетари Милан Божовић, Млађо Цимбаљевић и пушкомитраљезац Миладин Петровић. Овај посљедњи у њедрима је носио заставу, ријешен да се пробије на врх зграде.

Мало касније, из Коларчеве је у палату „Албанија“ ушла једна бројнија партизанска група.

Навешћемо три свједочења учесника борби:

„Догађало се да се наши борци налазе на петом или на трећем спрату зграде, а Нијемци на другом или на четвртом спрату. За ликвидацију појединих дијелова зграде борци су пијуцима пробијали међузидове, убацујући ручне бомбе кроз направљене рупе.“

„Нијемци се жилаво бране, собу по собу, спрат по спрат. На улазу, поред лифта који не ради, леже два мртва Нијемца, а на степеништу, ослоњен на гелендер, још један. Свуда гомила чаура и трагови борбе. Негдје између трећег и четвртог спрата борци ме опомињу да има још Нијемаца који, скривени, пуцају у леђа наших бораца. Тако су из просторија на трећем спрату, које гледају према Коларчевој, изненадили наше другове: тројицу су убили, а четвртог ранили. На четвртом су се из једне просторије појавили њемачки пушкомитраљезац и његов помоћник. Предали су се.“

„Нијемци су нападали кроз оба улаза. Настала је огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Преко њемачких лешева, степеништем су грабиле борбене групе 2. чете ка равном крову зграде, на којој су ликвидирали посљедњу њемачку посаду, која је упорно бранила високу зграду“.

Миладин Петровић могао је да истакне заставу коју је носио и да обзнани долазак слободе Београду. Погинуо је неколико седмица касније, 8. децембра исте те године, на Сремском фронту, а о његовом подвигу свједочи скромна камена плоча на неупадљиовом мјесту у улазу „Албаније“, подсјећа Курир.

Ова прича, међутим, почела је неколико дана пре него што је заузета „Албанија“. Према свједочењу Миодрага Мирковића, пуковника ЈНА и борца Осме црногорске бригаде, на тек ослобођеној Славији, партизанима је пришла дјевојка коју никада раније нису видјели и пружила им заставу са петокраком коју је сашила.

„Ставите је на ‘Албанију’, другови!“, рекла им је.

Миладин Петровић, деветнаестогодишњак из околине Лајковца, узео је заставу из њених руку и пошао на задатак који је врло лако могао да га кошта главе.

Такво је време било…