Краљ Петар Други Карађорђевић је у априлу 1941. године побјегао из земље и понио народно злато – један од најчешће коришћених аргумената у протеклих 75 година против краљевске породице. Полазећи од тезе, деценијама коришћене у посткомунистичкој историографији, Душан Бабац и Александар Огњевић у књизи „Тајне краљевског блага“ демаскирају овај вишедеценијски мит откривајући да је судбина злата и краљевских драгоциености била потпуно другачија.

Послије више година истраживања домаћих и страних архива, аутори су пронашли колико су заправо злата краљ и влада понијели током евакуације, каква је била судбина драгоцјености скривених у манастиру Острог, каква је била улога Нијемаца, Италијана, Американаца, Озне и Удбе у разношењу блага, као и шта се догодило са изузетно вриједним умјетничким дјелима и светињама у власништву краљевске породице, наводе Вечерње новости.

– Краљ Петар није украо народно злато и није живио богато у емиграцији. Један грам злата он није размијенио! Ову причу су систематски послијератних година протурали противници монархије и, као мантру, пренијели је на своје потомке – говори нам Душан Бабац.

– Краљевина Југославија дочекала је Други свјетски рат са стабилним резервама и непосредно прије ратних сукоба плански је настојала да сачува новац и злато и склони их на сигурно. Ипак, током повлачења према Црној Гори морала је да спали велике емисије новчаница, како новац не би дошао у руке окупатора. И то је била јединствена мјера у историји монетарне политике једне државе.

Аутори књиге тврде да је све оно што није успио да понесе краљ или други чланови краљевске породице приликом евакуације, у ратним и поратним годинама, до данашњег дана, било предмет окупаторске, а затим организоване државне пљачке и отимачине.

Између корица књиге „Тајна краљевског блага“ налази се много широј јавности непознатих података, који бацају ново свјетло на историјске догађаје.

– Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, Италијани су у априлу и мају 1941. заплијенили 179 са 8.393 килограма чистог злата – наводи Бабац. – Од преосталих 25 сандука, Нијемци су у манастиру Острог узели четири, осам је понијела влада, пет генералитет, један је у украден, а пет је отела Озна послије рата. Послије капитулације Италије, Нијемци су заплијенили и југословенско злато које је било код њих. Америчке трупе су га у мају 1945. пронашле и одузеле и послије Лондонског споразума враћено је Италији, која је вратила Југославији цјелокупно заплијењено злато на основу Уговора о миру.

Послије анализе података до којих су дошли, аутори књиге, коју је објавио „Евро бук“, тврде да је Југославији послије рата враћено највише злата, у односу на све друге земље у Европи.

– Италија је вратила 8.393 килограма, од Нијемачке је добијено 2.172,87, тако да је Народна банка реституисала 10.526,87 килограма монетарног злата – говоре аутори.

– Ако се изузме злато у Лондонској банци, око 11.000 килограма, као и оно које је НБЈ продала за девизе, око 20.000, Југославија је код Федералних резерви у Њујорку имала 41.666 килограма чистог злата. Али послије ослобођења, из Њујорка није враћено све злато.

Аутори „Тајни краљевског блага“ откривају да су Американци условили враћање злата плаћањем обештећења за национализовану америчку имовину у Југославији.

– Иако је социјалистичка Југославија постигла споразуме са многим земљама о обештећењу за национализовану имовину њихових држављана у Југославији, отплатом у вишегодишњим ратама, САД су захтјевале да се плати њихова енормна процјена национализоване имовине Американаца. Она је вишеструко прелазила процјену социјалистичке власти и износила је 15.649,22 килограма – објашњава Бабац. – Остатак од 26 хиљада килограма транспортован је дијелом у Швајцарску, делом у трезор НБЈ.

Владе у избеглиштву генерала Симовића, Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, према подацима до којих су дошли Огњевић и Бабац, потрошиле су око 28 милиона долара. Од тог новца, краљ Петар је током рата добијао годишњу апанажу од 30.000 фунти, краљица Марија 43.680, а краљевићи Томислав и Андреј по 12.000 фунти.

У нестанак злата умјешан и Степинац

Увиђајући опасност по земљу, државни врх је још 1939. године одлучио да се један дио златних полуга Народне банке пренесе на чување у иностранство. Сматрали су да ће тамо бити сигурније. Већ у мају исте године већи дио златних резерви пребачен је у Енглеску, одакле је један дио послије почетка рата пребачен у САД. Народна банка организовала је још два транспорта – из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено још 14.168,16, тако да је Народна банка код Федералних резерви у САД, уочи шестоаприлског бомбардовања Београда, имала 47.851,67 килограма чистог злата. У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата.

Према плану Генералштаба Југословенске краљевске војске, направљен је и план повлачења Народне банке, са новцем, златном резервом и осталим драгоценостима – објашњава Бабац. – Неколико дана прије напада издата је наредба да се златне резерве и друге драгоцјености пошаљу филијалама у Ужицу и Сарајеву. Злато које је било у Сарајеву, 1.174 килограма, заплијениле су усташе, које су стигле прије службеника Народне банке. Усташе су приграбиле и злато из загребачке филијале, око 3.000 килограма у шипкама и остале драгоцјености. Међу тим драгоцјеностима били су разни предмети од злата, накит, прибор за јело, украси, које су Нијемци и њихови помагачи заплијенили од Јевреја и осталих грађана. Дио тих драгоцјености је истопљен и од тако добијеног злата израђени су златници са ликом Анте Павелића. Не зна се колико је таквих златника урађено, али је познато да је један вриједио 500 златних куна!

– Осјећајући да ће НДХ пропасти, усташке власти су заплијењено злато и предмете пребацили преко границе – пишу аутори „Тајни краљевског блага“. – Непосредно послије ослобођења, Комисија за утврђивање ратне штете, на основу сачуваних књига Хрватске народне банке, направила је попис златног новца који су усташе однијеле, међутим, према ономе што смо пронашли у материјалима о њиховом бјекству, морало га је бити више него што је званично установљено.

Приликом бјекства, усташе су, наводе аутори, однеле све што су и колико су могли. О судбини тог злата и новца колала су различита нагађања, па и да је завршило у Ватикану. Међутим, пребацивање злата у Аустрију и његова расподјела изазвала је сумњичења и сукобе међу учесницима тог подухвата, што је омогућило да се расвијетли стварна судбина „хрватског злата“.

– Архивска грађа је омогућила поуздану реконструкцију бурних догађаја око злата НДХ изнесеног у избеглиштво – објашњава Огњевић. – Утврђено је да ништа није остављено у Ватиканској банци. Злато, драгуљи и новац, закопани у Аустрији, доспијели су у руке неколицине усташких емиграната, који су их трошили како су хтјели. Једино је вриједна филателистичка збирка Равнатељства пошта у Загребу, завршила у рукама странаца.

Аутори „Тајни краљевског блага“ тврде да су Алојзије Степинац и други католички свештеници, као и фрањевци, учествовали у скривању опљачканог злата. Убрзо по уласку ослободилачке војске у Загреб, почеле су да пристижу прве информације шта је остало од драгоцјености иза усташа и гдје се оне налазе. Сазнало се да се на Капитолу налазе разне ствари интересантне за нову власт, а да оне нису могле бити ту без знања Алојзија Степинца.

– Тамо су били сакривени и лични предмети жртава усташких злочина. Овакви докази о поступању Алојзија Степинца, али и великог дијела врха Католичке цркве отварају данас многа питања – каже Бабац. – Посебно оно о оправданости његове рехабилитације.

Фамозни сеф 555

Под изговором бриге за културно-историјско наслеђе, држава је отимала приватну имовину Карађорђевића – тврде Бабац и Огњевић. – Највећи дио тог блага данас се налази у музејима или у фамозном сефу 555 Народне банке Србије. -Чињеница је да се чланови краљевске породице нису показали као нарочито добри чувари сопственог наслијеђа, већ су у годинама егзила и неимаштине били принуђени да распродају готово све што су имали – истиче Бабац.

Краљица Марија пред крај живота распродавала драгоцјености

– Када је у Југославији укинуто монархистичко уређење, Петар Други је са цијелом династијом лишен свих права. Првих година послије губитка круне живио је од 40.000 фунти које је добио од своје владе и 30.000 своје уштеђевине. Када су ова финансијска средства исцрпљена, краљ је почетком педесетих година почео да продаје породичне драгоцјености, које је успио да изнесе из земље – каже Бабац. – Да би преживео тешке године у егзилу, краљ Петар Други је продавао породичне драгоцјености, углавном накит који је понио. Међу овим драгоцјеностима била је и скупоцјена руска дијадема његове мајке, украшена великим смарагдима, коју је израдио познати руски царски јувелир Болин. Распродају породичног накита краљица Марија никако није могла да опрости свом сину, што је један од разлога због кога га је искључила из тестамента – каже Душан Бабац. – Она је, међутим, и сама пред смрт распродала свој лични накит.