Од 16. вијека па надаље различити мали народи, државе, у страху од Турака, прилазили су Аустрији. А кад је Османско царство почетком 19. вијека ослабило, у тим се народима пробудила национална свијест и јавиле су се тежње да се створе националне државе. До праве експлозије дошло је 1848, кад се у Француској у фебруару те године десила револуција и кад је монархија замијењена републиком. Нијемци су одржали свој конгрес уједињења, а и Мађари су истакли своје националне захтјеве.

Исидор Николић

Народна гарда

Дигли су се и Срби. Без икаквог унапред спремљеног плана и без претходне организације, они су 10. марта 1848. ступили у акцију: у Земуну и Панчеву формирана је народна гарда и збачене су општинске власти на чијем су челу стајали Нијемци. Панчево је прогласило спајање са Угарском, а побуњеници у Земуну носили су мађарску заставу.

Народни одбор Срба, којем је предсједавао Исидор Николић, донио је у Будиму 6. марта своје закључке, од којих је први био овај: “Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њихова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и саветовањма законом утврди.” Овај документ садржао је и слиједећи поклич: “Краљу вјерност, отечеству сваку жертву, Мађарима братску љубав!”

Али Мађари су врло брзо изразе те љубави одбили!

Исидор Николић рођен је 1806. године у Србобрану, у старој племићкој породици. Студирао је филозофију и права у Сегедину, Печују и Пешти, а онда ступио у државну службу. И прије 1848. године био је посланик на црквено-народним саборима и активан у српском националном покрету.

Након пропасти српске револуције 1848-49. године, Исидор Николић био је именован за врховног жупана у Бачкој и Торонталској жупанији и Вршачком округу. Као посљедица ратних дејстава и слома револуције јавили су се у Војводини неимаштина и глад, а ситуацију је још погоршало ширење сточне куге, као и додатни намети за издржавање царско-краљевске војске. Становништво је масовно умирало. Николић је искористио свој положај великог жупана да, без тражења сагласности од владе и цара, о државном трошку набави и достави народу велике количине хране и жита.

Издејствовао је обнављање око 18.000 порушених кућа и неколико цркава.

Ктитор православне цркве

И сам је био ктитор православне цркве у Србобрану, а дио средстава обезбиједио је од аустријског цара Фрање Јосифа Првог, који му је био лични пријатељ.У 47. години отишао је у пензију с високог државног положаја, и посветио се књижевности, а неке његове рукописе објавила је Матица српска, чији је почасни члан био.

Историја га памти као појединца који је дао значајан допринос стремљењу српског народа у Угарској ка слободи и националним правима.Умро је 1862. године.