Десетодневно примирје у септембру 1876. године обје стране искористиле су за престројавање својих снага. Али ни у обновљеним сукобима Србија није имала успјеха.

Битка на Ђунису, ФОТО: Википедија

Након што је на захтјев великих сила у септембру 1876. године дошло до краткотрајног примирја између Србије и Турске, Србија је на подстицај руског генерала Михаила Черњајева, који је командовао и руским добровољцима и српском војском, у октобру наставила рат с Турцима.

Зашто се ратовало

Черњајев је настојао да по сваку цијену настави сукоб све док не натјера Русију да и она зарати. Стога се упустио и у скандалозну и опасну политичку сплетку: са командатима Моравско-тимочке војске договорио се да се Србија прогласи за краљевину, а кнез Милан за краља и да се тако поремете мировни преговори. Кнез Милан, иако млад, схватио је да би такав потез док се непријатељска војска налазила у земљи представљао „велику државну будалаштину“, па је ове намјере пресјекао.

Прије битке

Десетодневно примирје у септембру 1876. године обе стране искористиле су за престројавање својих снага. Али ни у обновљеним сукобима Србија није имала успјеха. У тродневној бици код Великог Шиљеговца, вођеној од 19. до 21. октобра 1876. године, турска војска је однијела побједу и нашла се у позицији да освоји утврђење код мјеста Ђунис, на вису са којег је могла да се држи под контролом читава област између Алексинца, Делиграда и Крушевца. Свјестан да је ријеч о стратешком положају, главнокомандујући српске војске Михаил Черњајев наложио је убрзано утврђивање ђуниских положаја. Ово је обављено послије 10. октобра и није урађено до краја. Шума пред неким утврђењима на Ђуниском вису није рашчишћена до саме битке. Шест дана прије одлучујуће битке, Турци су у једном нападу освојили село Ђунис, али су због јаке ватре са Ђуниског виса и блатњаве земље морали да се повуку.

Како је текла битка

Напад на Ђунис почео је рано, 29. октобра 1876. године, и одвијао се брзо: до три сата по подне Турци су постали господари ђуниских положаја. Ђунис је пао јер није озбиљно ни брањен. Руски војници и официри држали су се добро, али је српска народна војска, неизвјежбана за борбу у утврђењима, брзо попустила. У тренутку кад им је запријетила опасност да буду похватани по ђуниским шанчевима, војници су напустили положаје и дали се у паничан бијег мостовима на Морави.

Шта је било послије

Командант ђуниског утврђења пуковник Меженинов је након пораза дојурио до Михаила Черњајева и рекао му да су Срби побјегли, а да су Руси мртви, што није било тачно. Черњајев је повјеровао овом лажном извјештају и са положаја послао патетичан телеграм руском цару: „Сви Руси изгинули, сви Срби побјегли.“ Одмах затим, послао је телеграм и краљу Милану, у коме га обавјештава да једини спас лежи у брзом примирју: „Телеграфишите искрено цару, иштите примирје у року од 24 сата!“ Кнез и влада одмах су поступили према приједлогу Черњајева, а сутрадан, 30. октобра, Петроград је Цариграду уручио ултиматум којим се тражи прекид војних операција против Србије и Црне Горе. Примирје је ступило на снагу 1. новембра.

Послије битке на Ђунису Черњајев је напустио команду и с преосталим добровољцима напустио Србију.

Посљедице

Србија је 28. фебруара 1877. године потписала мировни уговор с Турском. Залагањем руског цара, Србија је сачувала своје границе од прије рата, али је претрпјела велике губитке: 6.000 погинулих и око 9.500 рањених војника. У прољеће 1877. Русија је заратила са Турском и крајем те године затражила је да јој се прикључи и Србија. Овог пута, у Другом српско-турском рату, Србија је била успјешнија: ослободила је Ниш, југ Србије и Врање.