Нестварни Сопоћани крију и нестварну причу о отимању престола, што је показано и прекречавањем импозантних фрески овог манастира, али и тешким покајањем, које је значило и спавање једног краља на трњу и камењу у гробу! Све то учини краљ Драгутин Немањић, а ова прича почиње управо од прекреченог дијела зида у Сопоћанима…

Сопоћани

Испод величанствене фреске Успења Пресвете Богородице, која је најљепша фреска свијета из 13. вијека, на најнижој зони западног зида наоса сопоћанске Цркве Свете Тројице, фреске су ктитора и светих ратника. Доминира, наравно, краљ Урош И, који и подиже Сопоћане. Међутим, зид је слика и прилика Србије тог времена и „игре престола“, јер га је Драгутин дјелимично прекречио, што се и голим оком види, јер фреске немају тај нестварни колорит и покрете као све остале. А све то да би себе представио као краља, што се да видјети и по двије траке које он има у коси, а које су биле прерогатив владара. Али потом је урадио нешто што је уситину мало ко, посебно не са статусом краља.

Како је историја текла, збори нам монах Зосим из Сопоћана, који се позива на дело „Животи краљева и архиепископа српских“ архиепископа Данила другог, најумнијег и најобразованијег Србина с краја 13. и прве половине 14. вијека:

– Краљ Урош и краљица Јелена оженили су сина Драгутина принцезом Кателином, ћерком угарског краља Стефана В. У средњем вијеку владарски бракови најчешће су склапани као мировни уговори, односно војнополитичка савезништа. Тако је било и овом приликом. Притом, Урош је Драгутина учинио и „младим краљем“, тј. престолонасљедником, и обећао, још за живота свог, даровати му свој престо и учинити га краљем све српске и поморске земље, тј., вјероватније, дати му на управљање дио српског краљевства.

С обзиром на то да Урош није испунио обећање, објашњава монах Зосим, вјероватно бојећи се претјераног страног (угарског) утицаја у српској краљевини, Драгутин, подстакнут од дијела српске властеле, а још више од таста, уз помоћ угарске војске и страних најамника свргао је оца с престола и 1276. постао самодржавни краљ све српске и поморске и подунавске и сремске земље. – Након шест година, Драгутин у близини града Јелеча, павши са коња, сломи ногу, у чему види божје знамење и казну за гријех према оцу, па млађем брату Милутину те 1282. предаје краљевски престо у Дежеви – Расу – каже монах Зосим и додаје да је Драгутин до краја живота задржао титулу сремског краља, управљајући сјеверним областима српског краљевства.

И послије пада с коња почине ова необична прича.

– Остатак живота Драгутин проводи у искреном и свесрдном покајању због гријеха према оцу, како вели архиепископ Данило у свом животопису – у болу, страдањима, сузним молитвама и свеноћним бдењима. Одбацио је царску одјећу и украсе од злата и драгог камења, а облачио грубе и сиротињске хаљине, попут монаха пустињака. Крај свога двора, али и гдје год да је боравио, имао је на усамљеном и скривеном мјесту ископан гроб у земљи, посут трњем и камењем, којим је замјенио удобну краљевску постељу – прича отац Зосим и истиче да је „свети краљ Драгутин ове подвиге чинио у тајности, не дајући мјеста сујети и славољубљу, а само мали број најближих му за то је знао, међу њима и архиепископ Данило“.

Градио је притом, наводи монах Зосим, многе цркве и манастире.

– Давао је и неизмјерну милостињу болеснима и сиромасима, који су, чувши за самилосно срце овог великог краља, са разних страна долазили к њему у двор у Дебрцу, примајући увијек све оно што им је било на потребу, јер Драгутин бјеше отац сиротих и бранитељ удовица, како га именује његов животописац архиепископ Данило – прича монах Зосим и додаје да је Драгутин пред крај живота примио монашки постриг и упокојио се 1316. као преподобни монах Теоктист, а сахрањен је у манастиру Ђурђеви ступови крај Раса, гдје је био други ктитор, након Стефана Немање.

НЕМАЊИЋИ УНИКАТИ

Монах Зосим истиче и да Немањићки владари, као и њихове задужбине, представљају уникат у средњовјековној Европи. – Знали су, као људи од крви и меса, и да погреше, попут Драгутина, који се огријешио о оца, али још више и да се унизе пред Богом и људима и принесу искрено покајање. Таква побожност, смиреност и богољубивост била је изузетна ријеткост и у оно вријеме, како у Византији, тако и у западним краљевинама, а камоли данас међу савременим властодршцима. И то је оно што њих, као и њихове манастире, уздиже изнад Истока и Запада. Отуда и не чуди што су готово сви Немањићки владари још у своме времену поштовани као светитељи, и међу монаштвом и свештенством, и у вјерном народу – наводи монах Зосим.

ХРОНОЛОГИЈА

– Краљ Урош први владао 1243-1276. – Драгутин краљ српски 1276-1282, краљ Срема 1282-1316, од угарске круне 1284. добија Београд, који тад први пут постаје српски – Милутин краљ 1282-1321. – Сопоћане подигао Урош први око 1265.