Шта би се догодило са Србијом да су неки кључни тренуци у прошлости имали другачији исход?

Александар Карађорђевић

Да је владар Југославије краљ Александар послушао обавјештајце и преживио пут у Марсељ, у рат бисмо ушли прије 1941, а монарх не би комунистима препустио власт.

Александар први Карађорђевић владао је Србијом и Југославијом, прво као регент, а затим као краљ од 1914. до 1934. године.

Противник поражених држава

Супротстављао се државама пораженим у Првом свјетском рату, прије свега Аустрији, Мађарској и Бугарској, које су, охрабрене Хитлером, тражиле ревизију мировног уговора. Тражећи подршку за овакву политику, Александар је 1934. отишао у званичну посјету Француској.

Путовао је бродом, а на тло земље ратне савезнице ступио је у Марсељу, граду који је прихватио рањене српске војнике и избјеглице из претходног рата.

Југославија и њен краљ били су мета дјеловања неколико терористичких организација, од којих су најозбиљније биле усташе. Фашистичком организацијом Хрватски усташки покрет руководио је Анте Павелић. Дјеловали су из Италије, под покровитељством Мусолинија, а циљ им је био успостављање Независне државе Хрватске.

Удружени с терористичком групом ВМРО, чији је циљ био да Македонију изузме из Југославије и прикључи је Бугарској, припремили су атентат на Александра у Француској.

За главног извршиоца узет је Бугарин Величко Георгијев Керин, који је са тројицом усташа отишао у Марсељ. Југословенска обавјештајна служба сазнала је за ову групу од једног свог агента у Италији, па је преко амбасадора у Паризу краљ упозорен да се не искрцава с брода. Александар је одговорио: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма.“

Убијен је непун сат касније.

Шта би било да није напуштао брод, да је остао жив?

Другачији рат

Према неким историјским изворима и казивањима јавних личности и политичара, краљ је уочи погибије био близу рјешења највећег унутрашњег проблема Југославије – „хрватског питања“. По свој прилици, постигао је споразум са вођом Хрвата Влатком Мачеком да Хрватска добије самосталност у оквиру Краљевине Југославије и да та хрватска „држава у држави“ буде на простору Савске бановине.

То је, иначе, много мање од територије коју су добили 1939. године, а која је била основа за стварање НДХ.

Александар се отворено противио фашистичким режимима у Њемачкој и Италији, па је вјероватно да би Југославија у рат ушла и прије 1941, наравно на страни западних савезника. Ако ништа друго, државни врх не би кокетовао са Тројним пактом „зарад спасавања народа од страдања“. Југославија би, с рјешеним „хрватским питањем“, била мање рањива изнутра, а њена војска компактнија, и спремније би се супротставила непријатељу.

То не значи да војска не би претрпила пораз, па би краљ с породицом и владом морао у избкеглиштво. Али захваљујући краљевом угледу у свијету, краљевска војска у отаџбини не би остала без подршке савезника, како је то под младим Петром Карађорђевићем било.

Осим тога, Александар не би подлегао притиску да комунистима уступи власт, као што је то учинио његов син, позвавши четнике да се ставе под Титову команду. У најмању руку, послијератна Србија била би резултат договора комуниста и грађанских странака.Али краљ је у Марсељу хтио да се држи предвиђеног распореда…