Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмјерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, дјецу и старе), као и пљачка њихове имовине.

Масакр у јужној Бачкој, познат и као Рација у јужној Бачкој, је назив за разни злочин и масакр којег су над цивилним становништвом јужне Бачке, претежно Србима и Јеврејима, извршили су припадници оружаних снага и војске краљевине Мађарске (Хонвед) за вријеме Другог свјетског рата током мађарске окупације Бачке.

Рација је спроведена на Божић у насељима Шајкашке – Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану, Темерину и нешто касније у Новом Саду (од 21. до 23. јануара 1942. године).

За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1300 (2.000) Новосађана.

Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група: Рома, Русина и Руса. Рација је спроведена између 4. и 29. јануара 1942. Отпочела је у Шајкашкој (4-19. јануар), наставила се у Новом Саду (21-23. јануар), а завршила у Бечеју (25-29. јануар).

Мађарске окупационе власти су послије масовних хапшења комуниста, скојеваца и њихових симпатизера у јесен 1941. године вјеровали да пред партизанима предстоји друга фаза револуције, када Црвена армија заустави њемачки продор и помогне југословенским партизанима да дођу на власт рушењем буржоаског поретка.

Међу мађарским становништвом, нарочито у Шајкашкој, намјерно су ширене вијести о могућем „српском устанку“ за православни Божић у коме ће доћи до освете за злочине над Србима из априла 1941. године.

Циљ је био рјешење српског питања и пацификација Бачке.

Кампања продубљивања међунационалне нетрпељивости је имала свој врхунац пред католички Божић, када су ширене лажне вијести да ће Срби тог дана вршити диверзије и оружане нападе на цркве, општинске и школске зграде и жандармеријске станице.

Наводни повод за погром ширих размјера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, партизани су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године, приликом чега је страдао политички комесар одреда Ђула Молнар.

Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмјерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, дјецу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.

Начелник генерал-штаба мађарске војске Ференц Сомбатхељ је 5. јануара наредио казнене рације на партизане у Бачкој. Наређење је дошло у исто вријеме када је њемачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп посјетио Будимпешту 6. јануара. Неколико дана касније, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, начелник Врховне команде Вермахта, је дошао у Будимпешту да затражи да се цијела Мађарска краљевска војска пребаци на Источни фронт. Мађарски премијер Ласло Бардоши је одбио, и да би оправдао своју одлуку, тражио је да покаже да су мађарски војници преко потребни на окупираним територијама. Мађарски генералштаб је затражио да окупационе власти доставе доказ од предстојећем великом партизанском устанку у Бачкој да покаже Нијемцима.

Мађарске вође су можда такође биле мотивисане да воде оштру кампању да покажу да су у стању да се носе са српским отпором и јеврејском „субверзијом“, и да тако убеде Нијемачку да је Мађарска довољно способна да контролише и Банат, који је био дио Угарске пре Првог свјетског рата.

Стога су окупационе власти глумиле нападе партизана да би увећали јачину партизанског отпора. Жандармима су дјељени завоји и говорено им је да их носе на главама и рукама те да глуме како су рањени. Ово је рађено због јавности.

Чуруг

Истог дана када су се десиле борбе на Пустајићевом салашу, мађарски становници Жабља и Чуруга су наоружани. У недјељу 4. јануара 1942. отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других мјеста. Један дио сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, гдје је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други дио остао у граду гдје је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и дјецу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су гдје су се затекли и гдје је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, гдје су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, усљед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим мјестима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1.800 душа, људи, жена и дјеце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи.

Жабаљ

У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одјело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној зими, одвођени су на Тису и ту убијани.

Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натјеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтјели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натјериване да саме, својом руком, бацају своју дјецу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени.

Госпођинци

У Госпођинцима, у срезу жабаљском, убијено је у вријеме јануарских покоља 80-100 душа.

Ђурђево

У Ђурђеву, срез Жабаљ, убијено је око 300 душа.

Мошорин

У Мошорину и околини: 7. јануара на сам православни Божић, чета од 150 хонведа, увече између 8 и 9 сати, отишла је у село и почела из кућа изводити мирне становнике, који су прослављали Божић. Све ухапшене одводили су у општинску коњушницу и у школу, гдје су их, по претходном мучењу, убијали. Многе су водили на Тису, па их убијали код мошоринске пумпе. Дијелом су их убијали и по улицама. Убијене су претходно злостављали и мучили, тако да су сви лешеви били унакажени: очи извађене, носеви одсечени, језици ишчупани, руке и ноге пребијене. Жене су силовали па им груди секли. Имовина убијених је пљачкана, разношена, упропашћивана и уништена.

Лешеви у Тиси

Кад је лед на Тиси почео да се отапа, лешеви су стали пловити. У времену од 2. маја до 25. јуна 1942, на подручју Окружног суда у Петровграду, судским путем прегледано је и сахрањено 292 леша, од којих је било 227 мушких и 65 женских. Идентитет ни код једног леша није се могао утврдити, јер ни код једног нису нађене исправе. Сви лешеви имали су жицом везане руке на леђима. Сви су били само у доњем рубљу или голи. Од тога броја лешева било је 16 дјеце до 15 година, а 15 од 15 до 20 година. Било је неколико лешева дјеце до 5 година, а био је и један леш мушког дјетета између три и по и четири године.

Утврђено је да је дјете било прободено бајонетом и да је од тога наступила смрт. Нађен је у води и један џак, у коме је било завезано троје дјеце од једне до четири године. На подручју Среског суда у Перлезу сахрањено је у исто време 144 леша, од којих је било 109 мушких, 27 женских и 3 дјечја.

Рација у Новом Саду – почетак погрома

Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излијепљени су плакати који су објављивали почетак рације: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не смије се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Блокада улица

Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици.

Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из њедара једне жртве 250.000 динара.

Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу дјецу, које су вјере. Кад је једно дјете одговорило да су православне вјере, они су све петоро дјеце истјерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац.

Милетићева улица

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снијег. Послије тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снијег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани.

На ово мјесто довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и дјеца, па и одојчад у наручју мајки.

Дунавска обала

Дана 23. јануара спроведена је већа група људи, жена и дјеце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза.

Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале.

Касарна XВИ батаљона пограничних ловаца

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, гдје су их војници све побили.

Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и дијелова човјечијег тијела.

Штранд

Већи број Срба и Јевреја из свих дијелова града довожен је камионима или су под стражом, пјешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд.

Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом.

Успенско гробље

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу.

Игралиште НАК-а

На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих дијелова града и ту убијане 22. и 23. јануара.

Дана 24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина.

Извршиоци

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смјештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење „рације“ окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је послије мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке дјеце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смијеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цијев револвера и опалио, забилежено је и на Википедији.