Милан Стојадиновић забиљежио је у својим мемоарима да су сватови за вријеме ручка на свадби Александра и Марије Карађорђевић однијели пола есцајга.

На свечаном ручку Александар је, пре него што је прочитао говор, званице упитао: „Јесу ли овдје сви који су се борили на Кајмакчалану?“

„Да, Ваше величанство, сви, изузимајући оне који су тамо пали“, одговорено му је. Краљ је био ратник. Краљ је био и политичар. У свечаном говору званицама рекао је: „Египћани су давали ручкове да би уживали у јелу и пићу, Римљани – да би показали своје богатство, моћ и славу, Французи – да би свјетковали велике дане у својој историји, или да би при таквом друштву његовали умјетност и књижевност, што је дало развој и славу француском духу.

Овај пак наш ручак има други задатак. Ми смо у нашој прошлости имали једну тајну вечеру, на Косову пољу, послије које је слиједила наша голгота, а овај ручак представља наше воскрсење и уједињење и израз је југословенског гостопримства…“

Има оних који тврде да му је овај говор написао правник и историчар, академик Слободан Јовановић. Овај то ниједном до краја живота, у Лондону, није потврдио.

А Милан Стојадиновић, доцнији министар финансија и премијер, економиста и корупционаш великог стила, средином прошлог вијека ће из Аргентине, у својим изгнаничким мемоарима, писати да су „сватови одмах навалили на јело и пиће, не водећи рачуна о етикецији“. И још ће додати да су сватови за вријеме ручка покрали пола есцајга.

Човјек који је, док је био на власти, покрао неизмјерно богатство, злобно ће, пред крај живота, бројати туђе виљушке…

Послије ручка тек вјенчани пар присуствовао је војној паради, у којој је учествовало 18.000 војника, а затим и пријатељској утакмици репрезентација Југославије и Румуније. Побједили су гости, а по свој прилици, резултат је био намјештен.

Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на свадбено путовање у Словенију. На Блед.

Вазда је било новинара улизица: „Призор је одиста био величанствен и дотле невиђен. Најљепше словеначке жене и дјевојке и маса народа стекли су се на Блед да поздраве свога ослободиоца и првог владара народне крви послије Госпосветског поља, послије толиких вијекова робовања туђину… На средини Бледског језера постављен је био огромни сплав, позорница на којој се играло и пјевало. Краљ и краљица су својим чамцем изашли на језеро и у тој шетњи пратило их је, ни мање ни више, двије стотине различито декорисаних пловила… Пјесме и клицање одбијали су се од сафирног језерског огледала, треперили у ваздуху и летјели негдје тамо далеко ка Триглаву“.