Представљамо легенду о тајном богатству за којим се и данас трага у Србији.

Уочи Петог октобра Слободан Милошевић настојао да спријечи свој пад покушајем да се ископаним благом поправи економски положај Србије.

На четрдесетак километара од Ниша ка Пироту, код села Шпаја, налази се брдо Шупљи камен, названо тако по стијени на врху са отвором у облику срца. Према легенди, тај отвор је направио Краљевић Марко јурећи неког Турчина. Пошто му је Турчин измицао, Марко је за њим кроз брдо хитнуо топуз шестопер и убио га.

Удар динамитом

Вијековима се на југу Србије приповједа да је испод Шупљег камена скривено благо. Мјештани често виђају непознате људе како нешто премјеравају, а оне који су бушили тло или динамитом подизали стене јурила је и милиција.

Али најопсежнију потрагу за благом Шупљег камена извела је у љето 2000. Војска СР Југославије, под командом начелника генералштаба Небојше Павковића, а по наређењу Слободана Милошевића.

Не знају се имена двојице старијих мушкараца који су се касније појављивали на мјесту ископавања, али поуздано се зна да су они Павковића убједили да располажу мапама помоћу којих се може доћи до злата. Били су убједљиви толико да Павковић није хтио да користи ни повјерљиву пошту, него је из Београда у Ниш послао официра да команданта Треће армијске области, генерал-потпуковника Владимира Лазаревића, позове на разговор. Одмах послије тог састанка Лазаревић је у Нишу одржао састанак с неколицином високих официра, на којем их је обавјестио о задатку, и на крају саопштио: „Морамо наћи злато. То су наредили генерал Павковић и предсједник Милошевић. Ми ћемо с тим златом, има га око 300-400 килограма, ишчупати земљу из економске кризе. А сад идемо на лице мјеста, односно до стене испод које је закопано…“ Сутрадан је на терен изведена инжењеријска чета 211. оклопне бригаде, а цијела акција је проглашена војном тајном.Становници села Шпај и Црвена Река доцније су свједочили: „Стигли су војници са опремом, камионима, шаторима, булдожером… Брзо су начинили логор, поставили страже и почели да раде. Убрзо је у овом крају настао пакао: свакодневно су одјекивале експлозије, рушили су брдо, односно пробијали, док је камење летјело на све стране. Логору нико није могао да приђе, двојица старијих људи у цивилу стално су се нешто домунђавали са официрима, околина је врвела од специјалаца… Генерал Лазаревић је редовно надгледао радове и током викенда одлазио у родну му Бабушницу, док је његов колега Павковић боравио све вријеме у Пироту. Јако обезбјеђење га је увијек чекало на путу спремно да га допрати до ‚рудника‘ како би погледао има ли нешто ново…“

Званично – насипање путева

Једног пријеподнева, првог или другог октобра 2000, војска је уклонила логор и вратила се у касарне; на мјесту Шупљег камена остао је само шљунак. Мјештани су поднијели тужбу због кућа попуцалих од минирања, и пет године касније пресуђено је у њихову корист. На суђењу се испоставило да је војска ову акцију водила као „уређење територије“, односно „насипање локалних путева камењем“.

ПОТРАГА ЈЕ НАСТАВЉЕНА

На мјесту гдје је Павковић тражио злато неколико година касније један приватни предузимач је отворио каменолом за потребе изградње Коридора 10, иако су на потезу од пет километара већ постојала три каменолома. Мјештани су увјерени да је то била само камуфлажа за наставак потраге за благом.