Војвода Радомир Путник је током своје богате војничке каријере био два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату.

Ријеч је о једном од најодликованијих појединаца у нашој историји, а војводина признања за храброст подразумиjевају домаћа, али и нека од највиших страних одликовања. Набројмо само нека – Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878…

Па затим енглески Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, руски Орден Светог Станислава 1. реда, француски Орден Легије части 2. реда, Француска…

Ипак, да живите у Србији крајем 19. вијека и којим случајем сретнете војводу, то ни по чему не бисте закључили. Зашто?! Зато што Радомир Путник скоро никада није носио своја одликовања!

У личном животу славни војсковођа је био миран, повучен и скроман човјек. За вријеме балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно. У јавности никад није био разметљив и није волио хвалисавце. Његово избјегавање да у јавности носи своја одликовања прочула су се и остала је забиљежена прича да је старог војводу неко једном питао зашто је то тако. „Моје декорације су испод мундира“, у једној реченици је одговорио војвода Путник.

Стар и онемоћао, Радомир Путник преминуо је у току Првог свјетског рата. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лијечио до септембра исте године, подсјећа портал Дневно. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење, гдје је и преминуо.

Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренијети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу.