Како су Срби и Албанци живјели на истој земљи у времену када није било криза и сукоба? Јесу ли се негдје спајале њихове жеље и надања? Које су биле тачке њиховог сусретања? Ово су само нека од питања којима се публицисти ни научници нису много бавили.

Антропогеограф др Марк Краснићи је својевремено отварао низ тема значајних за традицију и друштво Косова и Метохије. Његов научни рад о „манастирским војводама“ приказује један сегмент из прошлости два народа, подједнако необичан и непознат.

По средњовјековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбједности. У нововјековној историји, карактеристична је појава ових чувара манастира, тз. манастирских војвода. Упечатљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вјероисповести!

У немирним и безвласним годинама, посебно послије 1878, српске светиње су биле изложене страдањима и пљачки. Из околине, поготово ноћу, пријетила је стална опасност. Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти.

Избор за манастирског војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности. Манастир је плаћао једног човјека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности. Као чувари манастира, његовог братства и економије, они су живјели у манастирским конацима, не привређујући у својим домаћинствима. Коначно, вјеровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као нпр култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вјероисповести.

Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током посљедње четвртине XИX вијека Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде. Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забиљежене су његове ријечи:

– Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето мјесто, а дата ријеч код нас се мора поштовати.

Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији. Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по свејдочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбјеђивању манастира и, нарочито, његових посјетилаца. О Салиховом брату, војводи Биљали Русти, књижевник – сликар Старе Србије, Григорије Божовић, је записао:“Бејаше домаћин, необично упадљива мужанска прилика, Биљали Рустем. […] То је војвода манастира Дечана, што му је од оца остало са свима частима и са свом бригом везаном за ту дужност. Поносан је он због тога. Она му даје угледан положај у друштву, те звање чувара Светог краља не би промијенио ни за положај ђаковичког кајмакама. […] Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку чим цјеливају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога“.

Биљали Руста је током Првог свјетског рата интерниран у логор у Угарској. У Краљевини СХС, будући да је уживао популарност међу оба народа и био ослонац српским властима у Метохији, почео је да се бави политиком. Једне ноћи, недуго потом, мистериозно је убијен.

У Другом свјетском рату, манастир су чували сељаци из Дечана – браћа Шабан и Маља Аземи. Маљу су због тога његови сународници убили из засједе већ 1941, а Шабана два пута рањавали. Кућа им је спаљена. Послије рата, у обнављању згаришта браће Аземи, помоћ из манастира Дечани је била пресудна.

Руговска села и племе Кељменди старали су се о безбједности Пећке патријаршије. Приликом посјете Пећи 1889. српски историчар и државник Стојан Новаковић забиљежио је да Руговци бирају војводе и чувају манастир дуже од 300 година. Војвода Жуј Весели (Ругова) знао је тада да наброји пет генерација предака који су чували Патријаршију.

Његов деда, Мућ Елези, убијен је на манастирској капији у нападу албанских одметника. Бранећи манастир од честих напада сународника, херојски је погинуо и Жујов отац, стричеви, па најпослије и он сам. Како су гинули, одбрану су преузимали њихови насљедници. Колико су насртаји Албанаца на Пећку патријаршију у XИX и почетком XX вијека били тешки и чести, говори и то да су у њеној одбрани пали и Жујови синови. Из три генерације, било је преко дведесет погинулих Албанаца у одбрани српске средњовјековне светиње.

Тако се, 1941, као најстарији мушкарац у братству из ове куће, нашао једанаестогодишњи Рам Каплани. Иако се знало да ће манастир у опасности бранити сви Руговци, Рам Каплани је симболично примио пушку и сваке ноћи мотрио са манастирске капије на немирну околину.

Предање говори да је манастир био озбиљно угрожен 1942, када се поново појавила опасност да га Албанци, користећи окупаторску силу која им је била наклоњена – сруше. Наоружани Руговци су се окупили пред манастиром и на једвите јаде успјели да избјегну напад и страдања. Пећка патријаршија је поштеђена разарања у Другом свјетском рату. Туристи су унуке манастирских заштитника могли видјети у патријаршији и седамдесетих година. Били су то старији Руговци који су помагали манастирско сестринство.

Манастир Девич, усред Дренице која је била претежно насељена Албанцима, често је био на удару албанских побуњеника. Бехрам Војвода је дуго био манастирски војвода Девича. Потицао је из породице која је овај манастир (приписан задужбинарској делатности деспота Ђурђа Бранковића) бранила генерацијама. Војводе су се старале о Девичу и његовој економији до 1918. Од манастира су добијали плату, и, симболично, по једно кече годишње на дар. Манастир их је снабдјевао и одјећом и храном, а војвода је имао посебну собу у конаку. Чували су манастирске усјеве и стада, који су били најчешћа мета нападача, наводи Српски академски круг.

И породица Војвода се сјећала неколико мушкараца који су погинули као манастирске војводе. Девич се међу првима нашао на удару албанских фашиста 1941. Братство је изгнано, а манастир запаљен и разорен. Но, то није било и посљедње страдање српског духовног светионика у Дреници.

Остало је предање и о Албанцима који су чували цркву Светог Петра Коришког и манастир Соколицу. Они нису били војводе у служби српских светиња. Били су само добри људи, који су вољели своје и поштовали туђе, који су припадали једном времену које је иза нас.