Једна од највећих контроверзи која прати учешће националног тима на Свјетским првенствима везана је за Мундијал одигран 1974. године у Њемачкој.

ТИТО ПРОДАО МЕЧ НИЈЕМЦИМА

Можда би Југославија боље прошла на Свјетском првенству у Њемачкој 1974. да није било Јосипа Броза! Тито је, према тврдњи новинара хрватског Јутарњег листа Томислава Жидака, продао утакмицу с домаћином за чак 700 милиона марака.

„Плави“ су 26. јуна 1974, у оквиру групе Б, играли с домаћинима и глатко су поражени, головима Брајтнера и Милера, са 2:0.

Југославија је на 10. Мундијалу важила за одличан тим који је могао далеко да догура. Али, послије ремија с Бразилом (0:0) и растурања Заира (9:0), изабраници Миљана Миљанића поклекли су пред „панцерима“.

А само 24 сата раније Тито је први пут у животу посјетио Њемачку, у намјери да извуче кредит од 700 милиона марака, којим је требало да се избјегне банкрот тадашњег самоуправног социјализма у Југославији, а маршал је дан прије меча са Њемачком приредио пријем у Диселдорфу у хотелу „Парк“ на ком су били и тадашњи репрезентативци.

Кредит никад није враћен и поставља се питање да ли је то цијена фудбалског пораза „плавих“ којом је омогућено легендарној немачкој генерације Бекенбауера, Герда Милера, Мајера, Брајтнера и осталих да се попну на свјетски трон.

– Послије пораза пукла је прича да је утакмица била намјештена, да смо је продали за кредит који нам је дао њемачки канцелар, да је Њемачка купила титулу свјетског шампиона, да никад нисмо вратили тих 700 милиона марака… Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули – евоцира успомене легендарни голман Југославије Енвер Марић.

Марић каже да је у репрезентацији атмосфера била очајна, а свему је кумовао новац.

– То су изазвали „Пума“ и „Адидас“. „Пума“ је нудила богате уговоре ако промијените копачке, па смо тако Драган Џајић и ја добили 20.000 марака што смо обули њихове копачке. Затим, премије за пласман на СП, које су износиле тада врло значајних 15.000 марака, фудбалски савез није желио да исплати. Атмосфера је била грозна, тим се распадао – открио је Марић.

Тадашњи пословођа плавих, Звездина „десетка“ Јован Куле Аћимовић, каже да су мечу претходила два необична догађаја која су ишла на руку домаћој екипи, а били су против интереса југословенске селекције.

– Посјета Тита је начисто пореметила припрему за меч. Да је био неко други, то би било неприхватљиво, али радило се о Титу … – присјећао се својевремено Аћимовић у исповјести за Курир.

– На дан утакмице. Одвели су нас у резиденцију нашег посланства у Диселдорфу и тамо смо два сата чекали Тита да бисмо се поздравили с њим. Замислите како је било играчима који су имали утврђен начин припреме за мечеве да од 11 прије подне до један сат по подне стоје и чекају, а у три сата играју одлучујући меч. Причаш са саиграчима, шта друго да радиш? Гунђали смо себи у браду, нервирали се што се гомила Титових полтрона врзма око нас и чека да убере неки поен за себе, а најмање су бринули о репрезентацији. Онда се и Тито појавио, поздравио нас и завршила се прича.

Да ли је постојало нешто што је још било сумњиво у тој утакмици, као што тврди Хрват Иван Буљан?

– Нисам могао да разумем једино одлуку селектора Миљанића да у тим стави Дражена Мужинића, а да на клупи остави Блекија Богићевића, који је био сигуран на лопти. Мужинићева улога је била нова за њега, исто као да су мене поставили на позицију центархалфа. Могао бих ја да будем штопер на мечу с Дорћолом, али не би то било рјешење за озбиљне и велике утакмице.