Да ли сте икада чули за доктора Јоханеса Аскеволда Јоханесена? Исланђанина. Једна улица у Рековцу, одмах поред дома здравља носи његово име јер је овај доктор много задужио овај крај, српски народ. Ово је прича о томе како је из најсјеверније европске земље, са острва лаве, леда и снијега, стигао баш у Србију.

Важно је напоменути да се причу о њему чекала још од 1999. године, када је објављен велики текст о сјајном доктору, којег су звали „српски Шиндлер“, и то у исландским медијима…

Јоханес је рођен 7. новембра 1886. на Исланду, од оца Норвежанина из Бергена, који је живио у Рејкјавику и бавио се трговином. Завршио је медицину у Копенхагену 1914. године и одмах са колегом одлази у Лондон. Тамо проналазе оглас у коме се траже лекари, који би са Црвеним крстом отишли у Србију, на испомоћ, током Великог рата. Стигли су у Србију и одмах се прикључили српској војсци. Колега је умро од тифуса, а др Јоханес се са војском повлачио преко Албаније до Грчке. Након рата, једно вријеме ради у Дебру, а највише у Рековцу.

Након окупације 1941. године прикључује се партизанима, на које је прво наишао у Левчу, а већину времена проводи као љекар у тадашњим главним болницама овог покрета. Послије њиховог одласка враћа се свом позиву, све до приступања југословенској војсци у отаџбини. Упркос херојском држању током рата, Јохан је био познат по својој скромности. Био је ожењен Српкињом, с којом је брак склопио 1948. године.

У исландским новинама из 1965. се појавио занимљив чланак о детаљу из његовог живота у Рековцу, током Другог свјетског рата. У тексту се говори о томе, како је у Рековцу живјело доста ромске дјеце, а Нијемци су и ову популацију, коју су третирали као нижа бића или животиње, пребацивали у концентрационе логоре. Једног дана су Немци дошли до Рековца у намјери да их покупе и одведу у логор, објавиле су Левачке новине.

Један од њих је отрчао доктору Јоханесену да га моли за помоћ, иако није знао како му овај може помоћи. Доктор је размишљао неколико тренутака и тада је зграбио своју докторску торбу и велико парче папира, пошавши према кући ових људи. Када су стигли, Нијемаца још увијек није било.

Узео је папир и на њему великим словима написао „Жутица, не додируј!!!“ Тај папир је затим закуцао на улазна врата. Потом је једном дјетету дао ињекцију, од које је кожа постајала жућа и од које је температура расла, али није остављала озбиљније посљедице. Рекао је породици да се претварају како су забринути за болесно дјете. Када је др Јоханесен отишао, Нијемци су стигли и опколили кућу, како нико не би могао да побјегне. Када су примјетили упозорење на улазним вратима, окренули су се и што су брже могли напустили Рековац.

Сарађивао је и са четницима, а потом им се и прикључио. Био је трупни љекар санитета Команде среза Левачког, 1944. године. Након рата, због његове четничке прошлости, комунисти су га скрајнули и др Јоханес пада у заборав. Са породицом је скромно живио у селу Ратковић, између Рековца и Крагујевца. Иако су му касније понуђена висока политичка мјеста и лагоднији живот, он је изабрао да живи скромно са својом породицом, не наплаћујући сиромашним породицама здравствене услуге.

Тихо, заборављен и од државног режима и од јавности, умро је 28. фебруара 1958. године. Његов гроб, углавном о задушницама, посјећивали су сељаци, а када су отишле и те генерације, све је прекрио заборав.

Ипак, његов хуманизам није остао непознат у домовини Исланду, гдје је, додуше са закашњењем, објављена његова читуља. Тамошњи медији на две стране, 1965. године објавили су причу о др Јоханесу, прогласивши га српским Шиндлером. Најзад, тек данас, једна улица у Рековцу, поред Дома здравља, носи назив по њему.